Kad sam bila dete, jako me nerviralo kad drugi ne zatvaraju vrata. Uvek sam ustajala i zatvarala ih. Zašto da mi lupkaju i hlade prostoriju. Lepo zatvorim i nastavim da radim svoje.
Vremenom sam zaboravila kako se „vrata“ zatvaraju. Kvaka u mojoj glavi je dugo bila oslabljena. Čak i kad bih napravila neki pokušaj zatvaranja, širio ih je vetar moje nesigurnosti.
Godinama sam podešavala taj jezičak koji će ih zabraviti. Iako sam u dedinoj radionici davno naučila da se brava sa leve strane vrata zaključava na levo, nisam shvatala da je tako i u životu. Da bi nešto zatvorio, treba da sagledaš svoj pravac. Ali, druga lekcija sa vratima je da se ta “leva” otključavaju na desno. Zanimljivo. Simbolika življenja se može pronaći u svemu, ako tražiš.
Moj ključ se zaglavio, pa slomio. Nisam umela da pogodim stranu. Tako je valjda kada misliš da nešto znaš, a u stvari ne razumeš. Kada ideš protiv sebe, umesto da se opustiš, ali i sve da pustiš. Dovoljno je samo da zatvoriš ta vrata koja ti unose nemir. Ili ih zalupiš, ako ti dođe. Tako ostavljaš mogućnost da kroz njih opet prođeš. Lepo je kad biraš da svaki put odeš gde poželiš, kroz vrata koja si sam otvorio, da bi kročio tamo gde te osećaj zove.
Nije potrebno zaključavati ništa. Nije potrebno blokirati brave, bacati ključeve, pa kasnije obijati. Samo nauči kako da te zatvorene prostorije ne opterećuju. Proviri u njih ponekad, vidi ima li tu još nešto za tebe. Možda si u brzini tamo nešto zaboravio, možda ti je ispalo, dok si hrlio da pređeš prag. Ostani koliko želiš, shvatićeš već sam da li tu ima još nešto za tebe. Ali, kada izađeš, nežno i bez lupanja, zatvori vrata.
Autor: Ana Milovanović
