Ovih dana zatalasalo se baš dobrano, i neka je. Tema – seksualno zlostavljanje. Godinama se ćutalo. Strah, sramota, izrugivanje okoline i potpuna odsutnost razumevanja i empatije. Tekstova, pogotovo na društvenim mrežama ima mnogo, i neka ih je. Dugo je ova tema čekala, takoreći, vapila za pažnjom. A takvi ljudi su se u međuvremenu slavodobitno šetkali među nama; komšija, prijatelj, familija, ugledni građanin, profesor, direktor – po nekom pravilu, uglavnom oni nadređeni, autoriteti. U smislu, ako hoćeš napred, moraš malo da se potrudiš, ali taj trud, u takvim slučajevima, a njih ima i previše, jako, jako je bolestan, truo i neljudski. Bolesni mozgovi, a u društvu cenjeni, prestižni, pa ti ajde, ako smeš digni glas, progovori.
Pišem i gadim se. Znam da ima mnogo tekstova, ali moram i ja svoj da napišem, jer pući ću ako tu gadost ne kažem i ne izbacim iz sebe. Kad je meni, jednoj, koja ovo sve čita toliko gadno i jezivo, kako li se tek osećaju one koje su to doživele. Znam da se sada cela lavina pokrenula i zahvaljujem ovim napaćenim heroinama što su smogle snage javno da istupe. Kažem, znam…a, ne znam, znaju one. Znate, i da se napiše milijarda tekstova, malo je.
Razmišljam kao majka i ženskog, i muškog deteta, doduše odrasli su, ali uvek su oni moja deca koliko god odrasli bili. Trenutno, emotivno razmišljam, a kako bih drugačije. Ne znam šta bih bila u stanju da uradim, prosto se i na samu pomisao, bojim sebe i svoje reakcije. Razmišljam, koliko je kod tih devojaka bilo neprospavanih noći, dok nije prevagnulo ono, reći ću, pa kud puklo da puklo. Kakvu traumu, iz dana u dan, iz noći u noć, su one vukle sa sobom i koliko dugo će je još vući. I nikom, baš nikom, sve u sebi, same sa sobom. I stide se sebe, a nemaju zbog čega da se stide. Eto, duša me zbog toga boli, a monstrumi, oni i dalje šetaju, i žive oko nas, ugledni i uglađeni.
Međutim, postoji nešto čega se posebno stidim, to je momenat u kojem se stidite zbog drugih. To su neki od komentara, naravno na tim istim društvenim mrežama, pošto je tu sve dopušteno, pa čak i komentari spodoba i likova za koje nemam pravi naziv. Oni jadni i optužujući, maliciozni i prosti, čitam ih i mnogo me je sramota. Ježim se, užasavam onim pročitanim, jer baš zbog tih i takvih se ćutalo, godinama, decenijama. Javna tajna, tako se to zvalo i zove se još uvek.
Nemojmo to zatrpavati i praviti se kao da ne postoji. Dva-tri dana buke i posle ništa – pojeo vuk, magarca. U smislu, ajde dosta je više te priče, da se mi okrenemo vedrijim temama. Ona čuvena „pozitiva“, nasmej se i sve će proći. Neće proći, samo će se još dublje zatrpati dok se mi bavimo krpicama. Užasno, sramno i neoprostivo. O ovome je potrebno trubiti stalno i udarati na sva zvona, jer je to bolest društva, a i nas samih, ako ignorišemo. Ne kažem da sad ceo svet mora da stane, ali ovo je jako teška tema i nikako ne smemo dozvoliti da samo potone.
Možda je sve ovo ovde napisano, mračno i po nekim parametrima „pozitivne“ današnjice neprihvatljivo, ali pomislite samo da se radi o vama ili o vašem detetu. Zatalasalo se ovih dana bome žestoko, i neka je.
Autor: Male Velike Stvari
