12. novembar 2016. godine. Zajedno sa drugaricom odlučujem da posetim Aušvic. Ustajemo ranom zorom, putujemo autobusom od Krakova do spomen obeležja Aušvic i polako krećemo u obilazak.
Kada prođete kroz kapiju i uđete na teritoriju gde je nekada počinjao koncentracioni logor jasno vam je da je ovo mesto na kojem se nešto užasno desilo. Moram da kažem da nikad u svom životu ni pre ni posle nisam doživela jedno mesto kao tako hladno, pusto, tužno, mučno i napaćeno.
Posetiti jedno ovakvo mesto zaista nije lako. Sve što vidite je podsetnik na nedužne ljude koji su izgubili živote na surov i nehuman način. Gomile cipela koje više niko neće obuti. Odeće koja je spadala sa logoraša koji su bili izmučeni i premršavi. Četke. Satovi. Naočare. Lične sitnice čiji su vlasnici davno pogubljeni.
Sve ovo je na mene ostavilo ogroman utisak. Ipak, trenutak u kojem sam zaista bila sposobna da shvatim razmere svih užasa koji su se tamo dešavali. Bio je trenutak kada sam se našla pred rečima. Reči su oduvek za mene imale jedinstvenu moć i uticaj.
Nepregledni redovi ispisanih imena ljudi koji su ubijeni u ovom logoru.
Svedočanstva malog broja preživelih. I priče onih koji su jedva uspeli da izbegnu odlazak u logor za mene su bile mnogo značajnije. Značajnije od svih statističkih podataka. Floskula koje čujemo o ovakvim temama. Čak i od materijalnih dokaza svega što se desilo.
Verujem da je veoma značajno da se priče iz logora pamte, da ljudi koji su u njima boravili i umirali ne postanu samo brojke i nevažna imena na papiru i da nikada ne zaboravimo koliko jedan čovek može naškoditi drugome.
Viktor Frenkl u svojoj knjizi „Zašto se niste ubili?“ priča svoju priču iz logora i istovremeno nam predstavlja logoterapiju, granu psihoterapije čiji je on tvorac. Jasno je da je pisac kroz brojne primere koje navodi u knjizi želeo da pomogne drugima, ne samo onima koji su boravili u logorima, nego i onima koji se iz bilo kojeg razloga osećaju kao zatočenici sopstvenih misli i postupaka.
Autor kombinuje svoje stručno znanje i lična iskustva i stvara knjigu za koju verujem da zaslužuje gotovo svačiju pažnju.
Viktor Frenkl ne unosi previše emocija u svoje delo, on se trudi da nam sve predstavi na racionalan način i da nam dokaže da čak i u logoru svako ima neki razlog za koji živi, zbog kojeg se neće ubiti.
Čitajući ovu knjigu još jednom sam potvrdila da niko od nas koji nismo prošli kroz neki užas tolikih razmera neće moći u potpunosti da razume one čija je to stvarnost bila. Isto tako, nakon Frenklovih reči mi je jasno da i ljudi koji su bili u logorima i iz njih izašli nikada neće moći da shvate naša razmišljanja o životima koje su oni tamo vodili.
Knjigu sam pročitala pre mesec dana, ali nikako nisam mogla da krenem da pišem svoje utiske. Iako ovaj osvrt pišem tačno pet godina nakon svoje posete Aušvicu jasno mogu da se prisetim svih emocija koje je ovo mesto u meni izazvalo. Nadam se da je ovo deo istorije koji se nikada neće ponoviti, ali koji će se pamtiti.
Autor: Milica Barać
