Gde god se okrenem čujem kako ljudi prepričavaju prošle događaje. Sećaju se starih vremena, uvreda, plaćenih ili neplaćenih računa, prevara, kriza, ljubomornih scena…Većina sećanja je negativne prirode. Dobro, ima i onih lepih, osmeha, poljubaca, zagrljaja, umilnih reči, pohvala…ali oni su samo kap vode u okeanu negativnosti. I ok, život nije ravna linija, imamo i uspone i padove. Ali zašto stavljamo fokus na ono „loše“ a pogotovo na ono što je prošlo? Pogotovo ako znamo da sve što vidimo kao negativno ima viši smisao u našem životu. Ima li smisla živeti u prošlosti? Zar nije lepše gledati u svetlu budućnost, praviti planove, maštati, pa čak i iskoristiti te sve izazove kao pokretačku energiju?
E pa ne, reći će većina. Nema ništa od snova i mašte. Sve su to gluposti, pogled kroz ružičaste naočare kako bi se sakrilo sivilo. Realnost je drugačija. Nema para, bolesti se šire, ljubavi iz španskih serija su postale bljutave. To je sve naučna fantastika. Budućnost nije ništa drugačija od prošlosti.
A jel?
Pa što onda živimo? Koji je smisao?
Živimo da odživimo, da odradimo što nam je od Boga dato. Zar je moguće da neko tako razmišlja?
Prošlost je tužna, sumorna, budućnost se nazire kao još gora. Hm…Zar je zaista lepše živeti u tom filmu nego da kreirate svoju priču? Čega se plašite? Da nećete biti dobar režiser ili glumac?
E pa dosta!!! Trgnite se iz tog ružnog sna. Odmah!!!
Budite kralj/ica svoga života. I ne, nemojte živeti ni u prošlosti ni u budućnosti. Živite samo SADA! SADA je jedino važno. SADA donesite odluku da menjate život iz korena i da ta promena kreće baš od vas. SADA možemo kreirati svoju budućnost. Ni pre ni posle toga. Kada toga postanemo svesni sve menja svoj smisao i značaj. Život postane predivan avanturistički film u kojoj mi igramo glavnu ulogu po scenariju koji smo sami napisali. A zar to nije fantastično? Mi smo glavni, od nas sve zavisi, mi odlučujemo. Fenomenalno, zar ne?
Na žalost ima ljudi kojima ovo nije sjajna vest jer to sa sobom nosi i odgovornost. Ako ne ispadne sve kako smo želeli lakše je okriviti druge nego sebe. Ali kada sagledamo svoju lepotu, tu predivnu iskru koju nosimo u sebi i krenemo da kreiramo život baš iz nje, tada su čuda moguća. Kada zavolimo istinski sebe i shvatimo da je u našim rukama zlatni ključ naše budućnosti, kao da boje počinju da rastvaraju ono sivilo u koje smo tako dugo gledali. Obojite svoje danas, obojite svoje sutra a od juče uzmite samo fragmente onoga što ste voleli. Sve ostalo koristite selektivno za nauk.
Pogledajte se u ogledalo. Upitajte se kakav život želite za to predivno biće čiji odraz vidite u ogledalu, za sebe? I čućete odgovor iz svog srca. A ja znam koji je.
Autor: Tijana Mihajlović
