Bilo je kasno posle podne kada sam izašla iz kuće. Mrak je već prekrio ulicu. Vetar je podizao lišće igrajući valcer sa njim. Nije bilo mnogo prolaznika, što mi i nije mnogo smetalo. Volim kad šetam da se prepustim svojim mislima. One me uvek odvedu na neko divno, prijatno mesto.
Ovoga puta odlutala sam u jedno, ne tako davno vreme, kada sam imala dvadesetak godina. Bila sam vesela, mlada devojka, uvek u društvu svojih razdraganih prijatelja. Tu sam i upoznala njega. Bio je lep, visok, sa crnom kosom i zelenim očima. Kada smo se ugledali, kao da nas je neko omađijao, gledali smo samo jedno drugo i čitav svet je bio samo naš.
Bez razmišljanja mi je prišao i predstavio se. Od tog trena bili smo ludo zaljubljeni.
Dane smo provodili zajedno, čim bi završili svoje obaveze na poslu. Većina ljudi u gradu nas je već znala i predviđala nam zajedničku budućnost.
Naši roditelji su se međusobno posećivali i u šali ili zbilji, pravili planove za naše venčanje.
Kad je pravio useljenje u novi stan, ja sam bila u ulozi domaćice i već sam planirala kako ćemo ujutru, u kuhinji kraj prozora, piti kafu.
U našem društvu, bili smo prvi koji smo imali ozbiljnu vezu.
Ali, jednog dana, desilo se nešto što ni danas ne mogu da objasnim, razišli smo se bez nekog jasnog razloga. Svako je otišao na svoju stranu.
Prošle su godine, jako retko sam ga sretala. A u poslednje vreme nisam imala baš nikakvu informaciju o njemu.
Ostalo mi je samo da ga se ponekad setim.
Bilo je već vreme da se vrtim kući. Ujutru rano ustajem zbog posla, treba se odmoriti.
Stigla sam kući, istuširala se i legla. Pre nego što sam zaspala, pogledala sam fejs preko telefona. Jedan kratak zvučni signal označio je da imam zahtev za prijateljstvo. Pogledala sam ko je i odjednom srce je zaigralo jače, bio je to on.
Prihvatih zahtev i zadovoljna, sa osmehom na licu, utonu u san.
Autor: Sanja Trninić
