Zadovoljstvo je hrabrost

Koliko puta će čovek odustati od nekog cilja, zavisi najpre od njegove spremnosti da istraje.

Ako shvatimo da nešto ipak nije za nas, da li je to odustajanje? Šta ako već definisani cilj preformulišemo?

Mislim da je velika hrabrost priznati sebi da neke odluke, koje smo doneli, nisu poželjne za nas.

I da se možda trudimo za nešto što smo mislili da želimo, ili pak, iako smo nekad želeli, više to nije slučaj.

Čije želje ispunjavamo, dok ubeđujemo sebe da smo na pravom putu? Kakve zahteve svom biću namećemo, jer nam se ne dopada to ko smo?

Emili Nagoski, u knjizi „Budi takva kakva jesi“, kaže: „Kad treba da odustanete od nekog konkretnog cilja, ponekad vam izgleda kao da morate da odbacite ceo svoj identitet. Kad odbacivanje boli, osuđivanju nema mesta.“

Zaista, niste li se previše izmučili, da biste se naposletku, zbog neuspeha, još dodatno kinjili?

Možda nikada nećemo biti potpuno ispravni u svojim odlukama, ali zato uvek možemo te svoje odluke da menjamo. Jer, u suprotnom šta? Živećemo nezadovoljni, da bismo se drugima svideli? Drugima, jednako nezadovoljnim sopstvenim odlukama.

Zadovoljni ljudi volje zadovoljne. I ne, nisu oni takvi rođeni, pod srećnom zvezdom. Oni su samo bili dovoljno hrabri da od svog nezadovoljstva stvore inspiraciju.