Za sreću je potrebno poštovanje

Skoro sam negde pročitala: „Ljudi ne mogu da budu srećni ako nemaju samopoštovanje.“ Slažem se sa ovim, a znate zašto? Jer onaj koji sebe ne vrednuje, misliće da sreću i ne zaslužuje.

Samopoštovanje je izraz ljubavi prema sebi.

To je jasno komuniciranje svojih potreba, a posebno, svojih granica. Nikako ne podrazumeva nipodaštavanje drugih, već samo ono zdravo zauzimanje za sebe, zbog sebe.

Često ljudi misle da će biti srećni tek kad nešto budu imali, ili samo ako bi se to dogodilo, ili ako bi bilo onako kako su zamislili. A onda, kada se to nešto stvarno i desi, kad dobiju, ne znaju šta da rade sa tim. Jer, pogađate, misle da to ne zaslužuju. Zvuči čudno zar ne?

Pitate se ko bi to radio? Zašto, pobogu? Eh… Ima tu jedan zajeb…

Mi to ne radimo namerno, niti svesno.

To radi naš mozak, koji je programiran da nas usmerava u poznato. Dok će sve ono što vidi kao „pretnju“, vešto izbegavati. Mislite se kakva sad pretnja? Pa da, sve ono što nam je nepoznato i što nas pomera iz zone udobnosti, za naš mozak predstavlja izvesnu opasnost po život.

E sad, zašto do ovoga dolazi? Zašto bismo izbegavali ono što želimo? I zašto bi to sada mozak okarakterisao kao da smo ugroženi? Odgovor je prost: Zato što ne osećamo da smo toga vredni. To nam nije poznato, ne umemo da se postavimo u situaciji, samim tim može biti neprijatno za nas. A to neprijatno je signal našem mozgu da je nešto za nas ugrožavajuće. Zanimljivo, zar ne?

Verujem da ste bili u situaciji da vam se ostvari neka želja i da onda ne znate šta sa tim. Nije vam prirodno i počinje da vas žulja. Odjednom vam je „previše“. Pomislite kako ipak niste spremni za to. I počinjete da gurate od sebe to što ste nekada toliko želeli. Jer sada ipak mislite da to i nije za vas. Neretko, imaćete i dobre izgovore za to…

Naravno, nisam ni mislila da je sve što želimo dobro za nas. Niti da nemamo pravo da se predomislimo. Još gore, da treba da trpimo nešto, samo zato što smo to silno želeli nekad…

Radi se o tome da, dok ne uvidimo vrednost svoga bića, nećemo umeti ni da poštujemo odluke svoga srca. I imaćemo osećaj da smo negde omanuli, da smo nešto prevideli. A možda uopšte nismo. Možda samo treba da naučimo kako da ono što zaista želimo, umemo i da prihvatimo kada nam napokon stigne.