Vraća li se sreća? Neki dan sam u obližnjoj prodavnici primetila, na pragu, novčanicu od dve hiljade. To je sreća, pomislih. Ali ne moja…
„Nekome je ispalo“, rekoh i pružih je radnici.
Zašto nisam uzela? Možda je bilo meni namenjeno? Možda je to stvarno sreća? Vrzmalo mi se po glavi. Ma, barem znam da me sreća prati. Dovoljno je.
Posle sam zvala mamu i tatu, da im se žalim na „pogrešno vaspitanje“. „Nije to tvoje, mirno ćeš da spavaš“, dobaciše mi. Kao da mi to nisu oduvek ponavljali. Kao da ne znam da se sreća uvek vrati…
I vratila se, sutradan. U malo drugačijem obliku, ali sam shvatila poentu.
Ako očekujemo da se samo nama daje, u konačnici, nećemo biti zadovoljni. Još ako znamo da uzimamo tuđe, to je tek nemir u najavi.
Da li mi to verujemo da ne može da nam dođe i sa drugih strana? Zašto smo ograničili mogućnosti za srećne ishode? Sumnjamo li to u proces života?
Vraća li se sreća?
Nećemo biti srećniji, ako grabimo samo za sebe. Nećemo ni ako grčevito držimo. Jer, sreća je nesputana. I širi se samo kada se sa drugima deli.
A vraća li se sreća?
Vrati se. Uvek. Onima koji za nju nisu vezani. Onima koji nisu zavisni od nje, ali su otvoreni da je prepoznaju. U svakom njenom obliku.
Autor: Ana Milovanović
