„Više volim moje zdravlje, neg’ neči’ kapital“ „Više volim moje zdravlje, neg’ neči’ kapital“
Na stepeništu sretoh staricu. Teško se kretala. Blago me pogledala. Delovala mi je nemoćno. A nemoćna sam bila i ja. Takvi prizori mi obavezno... „Više volim moje zdravlje, neg’ neči’ kapital“

Na stepeništu sretoh staricu. Teško se kretala. Blago me pogledala. Delovala mi je nemoćno. A nemoćna sam bila i ja. Takvi prizori mi obavezno nateraju suze na oči. Slaba sam na starije, naročito ako me podsete na moje bake. Javila sam se, zaćutala i prošla. Ne znam da li bih izdržala da sam ostala, a ne bi ni njoj bilo prijatno da me vidi uplakanu.

Veliko se iskustvo krije u tim životima na zalasku. Ti pogledi imaju dubinu i mudru tišinu. Drugačije su lekcije imali, a možda i teže testove nego mi sad. Često je to bila i borba za goli život.

Ovih dana, umro mi je drag komšija. Zvali smo ga Macan, imao je 93. godine. Bio je obožavan, od strane svih. Uvek prvi kad se veselimo, uprkos godinama i kao neka atrakcija onima koji ga prvi put vide. A često je voleo da se lupi po stomaku i kaže: “Više volim moje zdravlje, neg’ neči’ kapital!”

priroda

Kakva istina u jednoj rečenici.

Sećam se njegove priče kako je pobegao od sigurne smrti. Kada su ga Nemci zarobili u Petrovskoj blokadi, zajedno sa porodicom kod koje je služio, kao i ostalim ljudima iz okoline. A služio je kod 9 domaćina, kako je on voleo da kaže, samo da bi dobio brašno i odeću. Možete li da zamislite to? Ne možete, kao ni ja, jer previše nam je udaljeno od života u kojem mi uživamo danas.

Znam da nije neka vedra tema, ali mislim da često nismo svesni šta su ti stari za nas sve stvorili. I kako su se borili, što za život, što za golu egzistenciju. Znam da će biti i onih koji će reći da ni nama danas nije baš tako bezbrižno i slatko. Možda i nije. Imamo mi i danas svoje tegobe i borbe, ali barem smo iole više slobodni. Imamo više mogućnosti, imamo boljih načina, imamo svega u izobilju. Verovatno smo zbog toga i „pobesneli“. Jesmo, to je očigledno. Nekad mi je tužno kad vidim koliko smo razmaženi i šta sve zahtevamo. Sve nam se podrazumeva. To je i najčešći razlog što smo nezadovoljni.

A tako malo je dovoljno za sreću. Možda samo i to zdravlje koje imamo, a koje često ne vidimo dok se i ono ne okrnji. Nemojte da vas zaslepi pohlepa, imamo mi svega ipak dovoljno, samo nek’ smo zdravi.

Autor: Ana Milovanović

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *