VASPITAČI- HRABRI VITEZOVI

Vaspitači su, pored roditelja, temelj dečijeg odrastanja i predstavljaju uzor deci  u obrazovnom i opšte životnom smislu. Neretko, susrećemo se sa kritikama upućenim ovom kadru, a tekst koji sledi ispovest je nas koji smo bili u prilici da radimo ovaj posao. I dok pišem isti, smejem se sa kolegenicom prisećajući se svih momenata. I onih lepih i onih kada nismo znale šta bi bilo dobro uraditi?  Ne brinite dragi roditelji i odgajatelji, ovo nije kritika upućena Vašem ponašanju. Ovo je priča da uvidimo koliko je u životu važno razumevanje. Da svaka priča ima svoje lice i svoje naličje. Da smo svi ljudi i došavši na posao često ne zaboravljamo svoje probleme.

Kao što  rekoh, više puta sam imala priliku da radim  sa najmlađima. I verujte, da nisam prošla to iskustvo i dalje bih se uzrujavala na svaki dečiji plač, na svaku kritiku upućenu roditeljstvu i na svaki uznemirujući video strašne i nehumane vaspitačice.

Očekivala sam ako volim decu, ne može biti toliko teško! Imala sam zadatak da dva dana učim i posmatram. Naišavši na ,,košnicu” mališana pozdravila sam ih i upoznala se sa dve koleginice. Bilo je vreme prijema. Roditelji su pristizali sa decom. Zahtevi su vrcali- neko je neraspoložen, neko pije sirup, ona ne jede meso, neko nije išao na nošu… pogubih se. Kako sve upamte? U tom trenutku, stigla je majka sa predlogom da bi mi, vaspitači, trebalo da dolazimo od  pet, šest sati ujutru, jer pojedini moraju rano otići na posao…u tim trenucima roditelji nesvesno zaborave, duboko verujući da vaspitači- hrabri vitezovi, mogu da reše i taj problem.

I kreće dan. Dete plače. Ujelo ga je drugo dete. Gde je bila vaspitačica? Pa, jedna je pokušavala da dohvati mališana koji se sakrio, a druga da svesrdno objasni tek pristigloj baki da njen unuk ne može ući u vrtić sa korpom voća u ruci. Za vreme doručka vaspitačica sipa obrok. I dok je došla do kraja, dete je sipalo detetu vrelu palentu u krilo. A gde je bila druga? Objašnjavala je roditelju da ne može dovoditi dete za vreme doručka.

I tako, sat za satom, obojen i lepim trenucima. Dečji smeh i igra. Ali, opet neko dete plače dok vaspitačica šalje poruke. Ulazi roditelj koji je svoje dete ostavio na poludnevnom boravku. Scena neprijatna, ali roditelj razuman. No, da li je potrebno objašnjavati da njegov mališan plače jer ne može dobiti bombone za užinu, a da njegov negovatelj šalje poruke roditelju koji se zabrinuo da li mu je dete bezbedno?

Uključujem se ne bih li pomogla. Nisu svi isti. Nisu svi jednako raspoloženi. Neko nije spavao. Neko nije jeo. Nekog boli trba. Nečiji roditelj se razveo, nije primio platu, dešava se…a one su tu da brinu o njima. I da predpostave kako im je. Nakon užine, konačno dolazi momenat olakšanja. Uspavljujemo decu, a kako su mnoga navikla da se maze pred spavanje, individualan pristup uspavljivanju je neophodan!

Spustih glavu da malo odmorim. Dišem duboko. U tom trenutku, prenem se na dečiji kenkav glas: ,,Tetooo, zagrli meee“!

Autor: Bojana Aleksić, pedagog i psihoterapeut u edukaciji