Vapaj duše
Nismo dužni da objašnjavamo svoje reči. Nismo dužni da objašnjavamo svoja osećanja. Nikome, osim sebi. Bitno je da mi razumemo nameru i da mi prigrlimo to što osećamo.
Ne možete s ljudima izaći na kraj. Uvek će biti onih koji će vas odmah razumeti, ali i onih koji će vas na prvu osuditi. A to ama baš nikada nema veze sa nama. Osim kada mi osuđujemo druge, ili ih razumemo. Sve je to u nama.
Zašto nas boli ako nas neko kritikuje?
Da li mi tada, u nekom delu svog bića, potajno kritikujemo sebe? Inače nas možda ne bi toliko dotaklo? Time bi se trebalo pozabaviti. Zašto me boli, a ne zašto oni to meni rade. Jer kako kažu: „Koga svrbi, taj se češe.“
Još uvek učim da se nosim sa time da će moje dobre namere neko drugačije razumeti. I da će izvrnuti poentu. Ali, sve više mi to postaje trivijalno. Sama ta činjenica koliko smo svi različiti i kako vidimo upravo ono što želimo. I kako možemo da shvatimo nešto u datom trenutku.
Činjenica je da će neko u našoj slobodi videti ropstvo.
Te će smatrati da lažemo da smo srećni i da mora da smo usamljeni. Neće našu sreću razumeti. Jer kako smo to srećni bez pravog povoda i bez drugih osoba? Misliće da lažemo, a ne primećuju da oni tada lažu sebe, time što ostaju sa nekim, a bez sreće.
Često neće razumeti ni naše poslove iz hobija. I misliće da su naši poslovi bezvredni, dok preziru one svoje dobro plaćene.
Naša iskrenost će ih bockati, dok nam se dive kako smo „bez dlake na jeziku“.
A možda nismo i možda itekako vagamo koliku ćemo dozu istine sasuti. Bićemo im drski, svaki put kada bezrezervno zastupamo sebe.
A kada pokažemo da ipak nismo toliko hrabri… Uplašiće ih naša ranjivost, jer za njih je nemoć nepoželjna. Od malih nogu nas uče da ne osećamo, da potiskujemo. Sve dok jednom, kao odrasli, ne osetimo toliku nemoć, koju više ne možemo poreći. I shvatimo da je i nemoć u redu, ako nam duša vapi za neisplakanim suzama.
Vapaj duše
Autor: Ana Milovanović
