Utičemo li na naša sećanja? „U životu nije važno ono što vam se dogodi, nego ono čega se sećate i način na koji to pamtite“, rekao je Markes. To me podsetilo koliko smo moćni da sami sebe „obmanemo“, jer mozak pamti po svom.
Utičemo li na naša sećanja?
Naravno da utičemo. Zašto bismo onda vraćali iznova samo one lepe momente sa ljudima koje smo voleli?
Ima čak i knjiga, „Sećanje je mađioničar“, u kojoj dr Šo objašnjava da naša sećanja nisu pouzdani svedoci onoga što se zaista dogodilo i u šta mi svim srcem verujemo.
Utičemo li na naša sećanja?
Biće ti onako kako pamtiš. Sećaš se uglavnom onako kako želiš da se (o)sećaš. Nekada pamtiš samo lepo, možda je to stvar srca. A nekada ne zaboravljaš ni ono loše, valjda je to u samoodbrani.
Utičemo li na naša sećanja?
Znate kad Čola kaže: „Ja i kad pamtim, pamtim samo lepe dane“?
A šta želiš da upamtiš ti? Nemoj samo da se sećaš, pamti. Nije to isto, ne može biti, pamćenja su dublja. Jer celo telo pamti kako se osećalo, a taj zapis nam ostaje, hteli mi to ili ne.
Utičemo li na naša sećanja?
Dok sećanja valjda biramo, prevrtljivo, telo ne bira. Telo pamti sve, pa i ono čega se mi zapravo ne sećamo, svesno. Priredi mu barem što više uživanja, lepih trenutaka i misli, lepih susreta i zagrljaja. Neka se, za promenu, (o)sećaš onako kako ti želiš. Zaslužuješ to.
Autor: Ana Milovanović
