Dovoljno sam se ja uklapala s drugima, sad neka se oni malo uklope sa mnom. Utapanje u masu koja je sve bolesnija, više nije moj fazon. Sačuvati sebe, sada je prioritet, pa i po cenu da sve rasteram oko sebe. Dobro, pa nije baš tako i ne želim sve ljude da rasteram, samo čovek se loše oseća ako je to uklapanje jednosmerno. Malo je mračno, zar ne?
Tema je uklapanje, ulagivanje, licemerje i tako to. Znam, ponekad moraš baš tako zbog raznoraznih stvari; zbog posla, zbog šefa, zbog učiteljice koja voli ili ne voli neko dete, zbog doktora ili automehaničara, zbog dobrih međuljudskih odnosa i tako dalje. A šta kad se umoriš od svega toga, pa kažeš – e, ne mogu više. Stvari se onda komplikuju i postaješ osoba „non grata“, namćor, neprilagodljiva, a ja bih rekla – tada postaješ svoja.
A ljudi to ne cene. Ni uklapanje, ni ono – ma, progutaću zarad dobrih odnosa, a pokazalo se, u praksi, da je, u stvari, potrebno slomiti nekoga i „dovesti ga u red“ prema svojim merilima. Da li je moguće opstati sa takvim stavom i preokretom, teško. Rekla bih da je potrebna velika hrabrost za čin odupiranja stereotipima. Znate, postoji mnogo priča i tekstova na temu – kako biti svoj i koliko je važno sačuvati sebe, svoju individuvu, a niko vam ne kaže da za doslednost postoji cena.
Solomon Eliot Aš (engl. Solomon Asch; 14.septembar 1907 — 20.februar 1996) bio je poljsko—američki geštaltista, psiholog i pionir socijalne psihologije i upravo se bavio tim temama. Aš je izjavio: „Većina društvenih činova mora biti shvaćena u njihovom okruženju i gubi značenje ako je izolovana.“ On je najpoznatiji po svojim eksperimentima konformizma, u kojima je demonstrirao uticaj grupnog pritiska na mišljenja. Istraživanje Pregleda opšte psihologije, objavljeno 2002. godine, svrstalo je Aša kao 41. najpoželjnijeg psihologa 20. veka.
Solomon Aš želeo je testirati kako grupa ili autoriteti utiču na mišljenje pojedinca. Ašov eksperiment pokušava pokazati kako savršeno normalna ljudska bića mogu vrlo brzo biti pritisnuta većinom i tako dovesti individuvu u konsenzus sa mišljenjem oko njega, a ukoliko je autoritet u pitanju čak i brže.
Za eksperiment je svaki put osam osoba sedelo za stolom, s planom sedenja pažljivo konstruisanim kako bi se sprečila sumnja.
Samo je jedan sudionik bio istinski subjekt eksperimenta, a ostali su smišljeno postavljeni, pažljivo podučeni kako bi dali određene, unapred odabrane odgovore. Pažljiva eksperimentalna konstrukcija postavila je različitu količinu sudionika i pritisaka na pojedinog ispitanika.
Eksperiment je u svojoj konstrukciji bio jednostavan; od svakog sudionika se tražilo da odgovori na niz pitanja poput one koja je najduža linija ili koja se podudara s referentnom linijom.
Sudionici su dali razne odgovore, isprva ispravne, kako ne bi pobudili sumnju u temu, ali zatim su dodali i neke netačne odgovore.
To je Ašu omogućilo da odredi kako se odgovori subjekta menjaju s dodatnim uticajem pritiska vršnjaka. Rezultati Aš experimenta bili su zanimljivi i pokazali su da vršnjački pritisak i te kako utiče na date odgovore.
A situacija ima različitih, neko ti, na primer, priča neku glupu priču i sad kako da se odupreš tome, a da ne pokidaš društveno, očekivane veze. U devedeset posto situacija razum tu ne pomaže, nego vešto žongliranje. Često su takve priče toliko besmislene i šuplje da se nakon njih osećaš prazno i premoreno. Šta raditi u tom slučaju, jer ne možeš večito da izbegavaš ljude, glupe i dosadne priče, dodvoravanje i smeh u prazno.
Možeš da se isključiš ili slušaš u nedogled, a najbolje je ako pronađeš grupu istomišljenika i s njima vodiš neku normalnu priču. Kakvo je to olakšanje ako imaš takve ljude oko sebe, tada i jedino tada, uklapanje nije problem.
Autor: Male Velike Stvari
