Trebinje – Grad sunca i platana

Moj muštuluk, miraz i amanet

O tom gradu znala sam iz priča.Pričali mi stari, da postoji  mesto daleko gde su najlepši pejzaži. Gde ima stena i neba i sunca. Ima trave. Gde je grožđe najslađe na svetu a ima ga dovoljno za sve. Pričali o sunčanim zorama i noćima pod otvorenim nebom. O gradu sunca i platana, najlepšem gradu Bosne i Hercegovine.

Slušala sam godinama pa poželeh jednom i ja da svratim u taj grad. Koreni mi ostali tamo. Dedovi mog dede,i moga oca..

Bili smo na moru u Bijeloj kraj Herceg Novog. U Trebinje smo se uputili rano ujutru,po hladovini.  Kako smo se približavali granici, grč u želucu bio je sve jači. Strah od nepoznatog, uzbuđenje zbog upoznavanja „predaka“…Nisam znala čemu da se nadam, šta da očekujem.

Govorili su mi da sam luda što idem tamo, da se posle rata sve promenilo. Ali „ajduk“ u meni želeo je da zgazi nogom na zemlju sa koje nosim gene,one hercegovske.

Instinkt koji me vodio nije bio pogrešan. Ne volim politiku, ali ratove vode neki veliki političari. “Obični“ ljudi samo snose posledice. Možda su tužniji, možda manje imaju, ali su ipak ljudi. Nije tu moglo Bog zna šta da se promeni. Neka ruševina ovde onde ali srce, srce ne menjaju ratovi.

Moj ulazak u Trebinje obeležile su suze kraj same table „Dobrodošli“. Nisam znala da li da skačem ili vrištim ili se isplačem za svima onima koji su ostali tamo negde, među stenama.

Niz glavnu ulicu mirisali su ćevapi. Čekali smo ih taman toliko koliko je radnici trebalo da mi ispriča svoju životnu priču. Pričala mi je o mužu nestalom u ratu, o sinu koji igra fudbal u Srbiji..Pričala i plakala, kao sa rođenom sestrom.

Rekla mi je i da treba da vidim platane, i reku Trebišnjicu. Da svratim na brdo i „obiđem“ Dučića.

Šetnju smo počeli tamo gde u Trebinju sve počinje i sve se završava – pod platanima. Šesnaest stabala posađeno je za vreme austrougarske vlasti koja je po završetku turske okupacije, nakon Berlinskog kongresa, stigla u ovaj hercegovački grad. U centru su zatekli tursko groblje, iselili ga i na tom mestu posadili platane, u čijoj „debeloj“ hladovini danas uživaju Trebinjci i brojni gosti.

I Momo Kapor, poreklom iz hercegovačkog sela Mirilovići, napisao je da „kad se dete rodi u Trebinju to se prvo sazna pod platanima“. Tu, ispod platana, prodaje se najlepši sladoled na svetu. Pored samog hotela, na velikom platou u sklopu parka – pijaca. Prava pravcata pijaca puna najlepših plodova Hercegovine. Od brdskog sira, svežih tek ubranih smokvi, do grožđa koje miriše odatle do Srbije.

Kraj jedne tezge i korpe sa grožđem natpis „grožđe iz Popovog Polja“. Suprug me povuče za rukav pa pokaza rukom na natpis. “Ovo je iz onog tvog sela“ reče, a ja se zamislih. Pogledam ženu za tezgom – pristojna, majka, domaćica. Ruke ogrubele od rada i par sedih u kosi, al „čvornovata“ kako je moja baba često opisivala hercegovke.

Žena me čudno pogleda, valjda videvši da nešto želim. “Tamo, u tom Popovom Polju..Ima li neko selo, zove se Sedlari?“  upitam jedva čujno.

Čitav moj život mi se premota pred očima. Moj, i onih pre mene. Ni danas ne znam zašto. Nakašljem se da sakrijem tremu, pa objasnim ženi da smo hteli do Sedlara , ali nas je put doveo prvo u Trebinje i sada je kasno da se vraćamo. Obećah i sebi i njoj da ću, ako Bog da, iduće godine obići to čuveno selo. Žena me pogleda nekim dubokim pogledom, kao na rendgen da me stavila. Zagleda mi se u oči ko u dušu pa upita: „Od kojih si?Da li nisi od Obradovića?“

Istina, kao da mi na čelu piše.

Ni danas ne mogu sebi, ma nikome, da objasnim šta se sve dešavalo u meni tada. Na tom pločniku odigravala se istorija mog života. Setila sam se one Đoletove „Portret mog života“ pa shvatila da je taj momenat zaista bio potret mog života.

Svih godina pre toga sam, iz sto nekih razloga, žalila što sam Obradović. Smatrala sam da mi to prezime koje sam dobila rođenjem kao muštuluk miraz i amanet, ništa dobra nije donelo. Ali neke stvari naučimo sami a nekima nas život nauči,hteli mi to ili ne.

Trebinje smo obišli kroz park i Stari Grad. Reka Trebišnjica je najlepše ogledalo u kojem se ogleda stara tvrđava i sve njene znamenitosti. A na obroncima grada uzvišenje na koje bih se popela i peške ako treba samo da još jednom doživim taj prizor Trebinja na dlanu. Na vrhu,veliki plato i prelepa crkva građena po ugledu na crkvu u Manastiru Gračanica na Kosovu. Kraj nje, grob Jovana Dučića.

Rekao bi čovek ceo grad u par koraka, ali svaki taj korak nosi burnu istoriju.

Obećah svojim precima, Dučiću i sebi da ću doći opet.

Obećah, tu na platou, da ću se vratiti da opet imam Trebinje na dlanu. Da ću obići Sedlare i kuću svoga pradede, jedinu u selu koju Nemci nisu spalili. Da ću naći vinograd gde je prababa o čijoj su lepoti pisane pesme brala rano grožđe. Da ću opet jesti ćevape i slušati neke nove životne priče.

Vratiću se. Proći ću onu istu tablu „Dobrodošli“ i opet ću se smejati i plakati kraj te table. Ali više se neću stideti svog prezimena. Svog muštuluka, miraza i amaneta.

Autor: Danica Žunjanin

 

 

OSTAVI ODGOVOR

Upišite svoj komentar!
Please enter your name here

Najnovije objave

Podeli članak:

spot_imgspot_img

Najnovije objave

Možda će ti se dopasti
Sličan sadržaj

Da li znate razliku između pravog i lažnog samopouzdanja?

Da li znate razliku između pravog i lažnog samopouzdanja?...

Kako postati najbolji prijatelj sebi

Kako postati najbolji prijatelj sebi. U moru dnevnih obaveza...

„Trudim se da pamtim ono što je plemenito“ – Ana Atanasković

"Trudim se da pamtim ono što je plemenito" -...

Moskva domaćin BRICS+ modnog samita

Moskva domaćin BRICS+ modnog samita. Nova prilika za globalnu...