Trebalo bi više da se grlimo. Auto se zaustavio pred srednjoškolskim domom. Gledala sam dug zagrljaj oca i ćerke. Otac se vratio u auto, a ona je s majkom otišla u dom. Nakon nekog vremena, vratila se i majka, otišli su, a mene vratiše u prošlost.
Trebalo bi više da se grlimo
Sećam se mojih odlazaka, iako meni nisu toliko teško padali, znam da mojima jesu.
Ali, jedan rastanak mi se posebno urezao. Nisam se vratila po zagrljaj koji sam zauvek izgubila. Ostao mi je žal i često se pitam da li bi mi bilo lakše da sam se tada vratila?
Trebalo bi više da se grlimo
Ne možemo znati kada nam je poslednji zagrljaj sa nekim.
Život je lutrija, a mi se nadamo da nećemo izgubiti. Hoćemo, pre ili kasnije gubimo svi, samo nam se gubici razlikuju. I dobijamo naravno, ali to je druga tema.
Trebalo bi više da se grlimo
Pročitah negde, jedan momak kada se rastaje sa drugarima uvek kaže: „Želim vam lep život“. Jer, kako kaže, sutra može da ga ne bude i želi da njegovi drugari znaju da im on zaista želi lep život…
Trebalo bi više da se grlimo
Uf, malo sam preterala, znam. Nije bilo u planu da i samu sebe rasplačem.
Ali se nadam da će ti sve ovo imati smisla. I nadam se da ćeš prvom prilikom zagrliti one koje voliš. I da ćeš osvestiti koliko si srećan što imaš koga da grliš. I da ćeš bar malo više početi da uživaš, jer sve brzo prođe. I da ćeš manje brinuti, jer time ne rešavaš ništa. I da ćeš se više radovati, jer to je suština.
I da, želim ti lep život.
Autor: Ana Milovanović
