“Traži se jedna polovna nedelja, bez vesti o nesrećama i ratovima! Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav” – Momo Kapor
U stvari, traži se Kaporovo nasleđe. Ne mogu da kažem Momino, mada to nekako toplije zvuči, ali mi nismo prijatelji, čak se nismo ni poznavali. Naravno ja njega jesam, on mene nije. Odrasla sam na Kaporovim romanima i samo sam jedna od hiljade poštovalaca njegovog rada. Naravno da sam sve njegove knjige pročitala, ma šta pročitala, gutala i pritom se smejala, patila i plakala zajedno sa njegovim likovima. Prva štiva bila su mi “Pisma Ani” i knjige “Provincijalac” i “Foliranti”. Njegova izrazita pričalačka moć, me je obarala s nogu, jer je s takvom lakoćom znao da ispriča, odnosno napiše, da sam imala osećaj kao da i sama prisustvujem u celoj priči.
„Iako ga mnogi svrstavaju u lako i zabavno štivo, Kapor nije samo zanimljiv pripovedač; on je tematski i u izrazu svestran, senzibilan, maštovit, lucidan pisac široke kulture, zadivljujuće opservacijske moći, kultivisanog stila i ubedljivog gradskog jezika. Zbog svoje pitomosti i dobrote daruje ljude vedrinom i smehom da im razvedri sure dane; on se duhovitošću, ironijom i samoironijom bori protiv osećanja neslobode, teskobe, laži, licemerja, mrzovolje“ – Dobrica Ćosić
Iz jednog intervjua koji je dao 1999. godine izdvajam reči: „Ne družim se mnogo sa umetnicima, zato što od njih ne mogu da naučim ništa. Svaki od umetnika, ma čime se bavio, živi od toga što potkrada ili tačnije, krade život. Mnogo mi je dragocenije da razgovaram sa nekim čovekom takozvanog svakodnevnog, običnog zanimanja nego sa nekom istaknutom umetničkom pojavom. Pisci uglavnom govore o sebi a to je dosadno. Tako da su u žiži mojih umetničkih interesovanja uglavnom poštari, taksisti s kojima razgovaram kad se vozim. Piljari, bakali, penzioneri, zatim mladi svet koji ima svoje kućne miljenike, pse, sa kojima svakog dana šetam i po nekoliko sati po noći kod Hrama svetog Save i Narodne biblioteke. U tim dugim šetnjama, kada su svi opušteni, kada niko nije važan, čuju se mnoge divne stvari. Oseti se puls te nove generacije.“
Tako je Momo skupljao priče i crpeo inspiraciju iz razgovora sa takozvanim običnim svetom, komšijama, znancima i često potpuno stranim osobama. A zaista, najlepše priče mogu da se čuju iz svakodnevnog života, jer tu nema laži i prevare, nadogradnje i hvalisanja. Šarolika je lepeza ljudi s kojima se družio, od političara, estradnih zvezda pa sve do umetnika i stvaralaca nekog sasvim drugog sveta, ali inspiraciju za svoje romane uzimao je u svakodnevnom životu.
Činjenica je nepobitna, da su u “Beleškama jedne Ane”, njegovim junakinjama Ani, Uni, Zoe i protagonistima “Foliranata” i “Provincijalca” skicirani prvi moderni „junaci našeg doba“, to jest, Mominog doba. Baš su tu najsvestranije odraženi ljudska i socijalna realnost „novog doba“, „nov naraštaj“, „nov senzibilitet“ tadašnje stvarnosti. Blagi kriticizam i čehovljevska melanhonija utrli su put mnogim generacijama.
Lik za kojim tragam još uvek nisam pronašla, jer takav sklop i senzibilitet kao što smo osetili kod Kapora, teško će da se pronađe u novonastalom, brzopoteznom, pomalo bledom i blaziranom vremenu. Kaporovo nasleđe, da, to se traži.
Autor: Male Velike Stvari