Mnogi ne znaju da je za sobom Toše ostavio, pored regularnih svima poznatih hitova- još sigurno preko 80 nasnimljenih pesama i demo snimaka kako u pravom tako i u kućnom studiju. Pa zato i danas, punih 11 godina nakon nesreće, objavljuju njegove nikad čuvene pesme kao zaostavštinu. Podeljena su mišljenja oko toga jer pomalo je jezivo da neko ko tako dugo nije među živima objavljuje „nove stvari“, ali da nije tako sigurno bismo ostali uskraćeni za čitav album „The Hardest thing“ iz 2009. godine, na engleskom jeziku, kojim je planirao da izađe na inostrano tržište. Sa te ploče izdvojile su se naslovna numera „The hardest thing“ koja vrlo brzo postala pravi hit, zatim predivna „Aria“ na italijanskom jeziku u duetu sa Đanom Nanini (Giana Nannini), ali i sa maleckim nećakom Kristijanom Risteskim za pesmu „My little one“, koja je možda i previše zloslutna i tužna. Dečak je imao svega devet godina kada mu je ujak nastradao. Na tom albumu Toše je sarađivao sa poznatim britanskim producentom Andy Wrighteom, koji je pre njega radio sa „Simply Redom“, „Simple Mindsom“, sa „Eurythmics“, Annie Lenox, Pavarotijem, Gibonnijem, a neke pesme snimane su na Jamajci.
Da nije tako, ne bismo nikad čuli ni „Sve je ovo premalo za kraj“ ni „Još uvek sanjam da smo zajedno“ iz 2013. godine. Ostali bismo uskraćeni i za obradu pesme „Kad voliš“, drage mu prijateljice i koleginice Karoline, ali i za sobnu izvedbu pesme „Bez tebe“.
Da neko nije odlučio da i posthumno obelodaniTošetove nasnimljene, a neobjavljivane pesme, ne bismo čuli ni njegovu dražesnu verziju ciganskog songa „Efta purane ikone“ iz filma „Dom za vešanje“. Bilo bi nam uskraćeno pravo da uživamo u predivnoj „If you wanna leave me baby“ iz 2016., ali i u najsvežijim pesmama sa divnim spotovima „Secret place“ i „When I’ve got the sunlight“, koje će sve skupa formirati drugi po redu Tošetov „engleski album“. Na njemu je svoje mesto našla i pesma sada već momka Kristijana, „We are blood“ ili „Mi smo krv“, Tošinog nećaka koji je njome pokazao raskošni talenat i nameru da nastavi gde je njegov ujak one jeseni stao.
Da nije bilo onog kobnog 16. oktobra, možda bismo čuli te duete sa Nelly Furtado i Marijom Šerifović. Da je preskočio to jutro, možda bismo bili na potpisivanju novih ploča i sve ove pesme u glas pevali na koncertima. Možda bi do kraja bio izbrušen prerano raspukli svetski dijamant.
Ali, pored svega toga, nestvarno zvuči sledeći zapanjujući podatak- predivnu pesmu „Aria“ koju je Toše izveo sa već pomenutom italijanskom koleginicom Gianom Nannini, napisao je izvesni Francesco Storari, čovek koji je napisao samo dve pesme „Conte partiro“ za Andreu Bočelija i „Ariu“ za Tošeta i Gianu.
Ovo je bio samo mali podsetnik, a vama ostaje da uživate u pobrojanim melodijama i lekovitom glasu.
Autor: Aleksa Ćelap
