Znate li šta je to timski rad i zbog čega se o njemu danas toliko priča? U svakom oglasu ili konkursu za posao, to je jedna od prvih stavki koja je naglašena. Nijedan posao ne možete da dobijete, ako niste timski igrač, ali u stvari, mnogi ne znaju šta to zaista znači. Davno su prošla vremena kada je bilo važno zajedno uraditi nešto u timskom duhu koji jača odnose i povezuje ljude.
Možete me nazvati metuzalemom ili mogu da budem neko ko je iz prošlog veka i možda ne razume današnje standarde, ali ja znam šta je to „tim“. Nisam sigurna da današnji mladi ljudi znaju šta to zaista znači. Ne zbog toga što nisu sposobni, već zato što im to nije usađivano godinama u glavu. Kao posledicu sada vrlo često imamo situaciju da sem onih s kojima su na poslu i sa kojima provode osam do deset sati dnevno više nemaju nikoga. Situaciju u kojoj ne znaju kako da razgovaraju i što je najvažnije kako da se druže, ako to nije organizovano. I zbog toga su i smišljeni razni izrazi, poput – tim bildinga ili tim vikenda. Tim je zajedništvo, ali ono nikada ne bi smelo da bude plastično ili nametnuto. To je nešto što se gaji, nešto na čemu se radi godinama i decenijama. To je zajednički cilj koji spaja ljude i čini ih ponosnim, zadovoljnim i srećnim zbog onog što su uradili.
Timski rad su nekadašnje „radne akcije“ koje su bile bazirane na dobrovoljnom radu, bez plaćenog jednog, jedinog dinara. Znate li zašto su bile toliko popularne, upravo zbog zajedništva, dobrog provoda, povezivanja ljudi i zajedničkog cilja. Nije bitno da li je u pitanju bila pruga, deo puta ili čišćenje terena, ideja je bila spojiti ljude, tinejdžere, studente u jednom zajedničkom poduhvatu. Smeh, pesma, društvo, prijateljstvo i ljubav krasili su te letnje dane. Tu jednostavno nije bilo mesta za otuđenost i sebičluk, naprotiv, to je bilo zajedeništvo i to je bio pravi timski rad.
Na taj način se jačao karakter, ljudi su postajali otvoreniji i spremniji za potpuno nove izazove, ali one koje urade zajedno. Posle mesec dana provedenih na nekoj radnoj akciji, mladi ljudi su postajali povezaniji, nisu više sumnjali u svoje sposobnosti, što je svojstveno za mladost. Znate, kad gradsko dete uhvati lopatu u ruke i zajedno sa mnogim svojim vršnjacima prebaci gomilu zemlje ili kamenja od jedne do druge tačke, e to je potpuno novo iskustvo. Zdravo iskustvo, zaliveno znojem, pokojim žuljem na neveštim rukama, ali okupano zadovoljstvom i sasvim novim emocijama. Oni nisu bili izolirani jedni od drugih, imali su viziju i perspektivu, jer su stvorili uzajamno poverenje i osetili koliko je ono značajno. Saznali su u tim danima o sebi i svojim granicama mnogo više nego što bi to saznali odlaskom kod najboljih psihijatara sveta.
Kada se kaže da je rad stvorio čoveka, zajedničko stremljenje ka istom cilju jača u okviru grupe i samu osobu, ne ostavlja utisak usamljenosti i povezuje, nepovezano. Zajedništvo daje nadu u zdraviji odnos, jača osećaj odgovornosti, stvara čvršća prijateljstva, budi nesvakidašnju ljubav i nameće humaniji pristup poslu i zadacima koji tek trebaju da se obave.
Danas se mnogo priča o usamljenosti, takođe, sebičluk je pojam koji se duboko uvukao u sve pore društva i preuzeo je vođstvo, a humani radnici skoro da su proglašavani svojevrsnim čudacima. Stare vrednosti koliko god bile skrajnute, i te kako se sad vidi, koliko su, u stvari, bile dobre. Generacije koje su tada odrastale nisu imale osećaj otuđenosti, naprotiv, osećaj grupe i pripadanja istoj, čvrsto je držao sve na okupu.
Socijalna pokretljivost je termin koji označava grupu ljudi povezanih u istom cilju i stvaranje motivacije za nešto bolje, lepše, povezanije. Možda je pravo vreme za stvaranje nekih novih generacija, koje neće biti apatične i ravnodušne. Onih generacija koje će zaboravljene vrednosti kao što su – moral, saosećanje, entuzijazam, humanost i tako dalje, znati da stave na pravo mesto. A iznad svega, na pijedestal je potrebno vratiti poštenje, smeh, druženje i grupu kao sinonim za nešto trajno i koje je čvrsto povezano kolektivnim duhom i iskrenim prijateljstvom.
Autor: Male Velike Stvari
