Što više se u životu susrećemo sa izazovnim situacijama, toliko više učimo šta nam je zaista vredno. A na šta nikako ne bi trebalo trošiti energiju.
Znaš da si odrastao onda kad izgubiš potrebu da se objašnjavaš. Ili pravdaš bilo kome, naročito ne onima koji su unapred formirali mišljenje, protiv tebe.
Svedoci smo ubrzanog menjanja „sveta“. Koliko smo u stanju da se prilagodimo, a da nas ne boli, zavisi od našeg mira i svesnosti. Kada kažem svesnosti, mislim na svest o tome da je naš život mnogo više od pukog bitisanja i prolaska u vremenu. Koliki ćemo trag ostaviti, zavisi od spremnosti da se damo i da se izrazimo. Da učinimo da naše postojanje na bilo koji način dotakne nečiji život i oplemeni ga.
Ne zanima me koliko neko ima, ako nije u stanju da to podeli sa drugima.
Niti mi je privlačno bilo šta što nije u službi istine. Ono što šljašti, često nije prijatno oku. Ali neki i dalje hrle u taj „sjaj“, koji je sve, samo ne prirodan. Valjda žele da se spasu, pa im je lakše da se zavaravaju.
Suočiti se sa sobom nije lako, ali je jednostavno. Treba samo da kažeš istinu. Samo. Bilo bi lagano, da nismo naviknuti na laž. Znate to i sami, iako ćete možda pomisliti kako vi ne lažete. A lažemo svi, debelo. I lagali su nas. Što iz neznanja, što zbog nepoznavanja sebe i svojih potreba.
Nemoj mi govoriti u superlativu o svom životu, ako nisi u miru sam sa sobom. Pokaži mi kako si „podneo“ samog sebe dok si bio na dnu. Objasni mi kako da zavolim sebe, onda kada mi deluje da je sve pogrešno. Nacrtaj mi put, kada svoj ne vidim… Možda ću ti tada poverovati da nešto ipak znaš, o životu. Ne ono što si naučio štreberski, već šta si sam kroz iskustvo shvatio.
Nećemo „čuti“ ono za šta nismo spremni. Tačnije, nećemo razumeti. Jer tek kada smo spremni, videćemo rešenja. Dok se prevrćemo u bunilu, ne čujemo da nam alarmi zvone.
Sve u svoje vreme, rekoše neki. Sve u tvoje vreme, reče tvoja duša.
Autor: Ana Milovanović
