Sve trule jabuke – o ženama, kletvama, porodici i (ne)pripadanju. Žene. Majke. Ćerke. Sestre. Rođake. Drugarice. Supruge. Ljubavnice. Jesmo li sve mi trule jabuke ili je društvo oduvek toliko trulo da ne može da prepozna da svaka jabuka bira svoj put i zaslužuje da bude zaštićena, sigurna i svoja?
Mendi je nestala. Svi veruju da se ubila, ali ne i njena sestra Dina. Dina odlučuje da prati put koji joj je Mendi zacrtala pre nestanka, put kletve porodice Rajs, njihove porodice. Na svom putovanju Dina će saznati mnogo toga o svojoj porodici, o ženama koje su se mučile, žrtvovale, krvarile, patile, ali nisu imale podršku onda kada im je bila najpotrebnija.
Sve trule jabuke – o ženama, kletvama, porodici i (ne)pripadanju
Autorka vešto kombinuje magijski realizam sa sasvim realnim pričama žena sa kojima bi svako od nas mogao da se poveže, jer bez sumnje sve mi poznajemo ove žene ili smo i same one. Priče Dininih pretkinja se ne zaboravljaju lako, ostaju urezane i teraju nas na razmišljanje o prošlosti, ali i preispitivanje sadašnjosti.
Koliko smo napredovali od perioda u kojem su žene proglašavane vešticama, u kojem su morale da nestanu kako bi sakrile trudnoću, u kojim su im deca uzimana kako bi se „sačuvala” porodična čast.
Sa stranica ove knjige vrište naši strahovi, naše nesigurnosti, naša preispitivanja, naše nelagodnosti, sve ono sa čime se suočavamo svakodnevno. Ja sam suštinu ove knjige videla u tome da svako vreme ima svoje izazove, i da nikada, ali baš nikada, nije postojao period u kome su svi jednaki, u kome su prava svih zaštićena i u kome je sasvim u redu biti drugačiji.
Sa druge strane i te „crne ovce”, drugačije, neuklopljene, trule jabuke uvek pronađu svoje stado, svoje korenje, svoju porodicu, ponekad tamo gde je najmanje očekuju, a ponekad tamo gde je oduvek i trebalo da pripadaju.
Sve trule jabuke – o ženama, kletvama, porodici i (ne)pripadanju
Svako od nas ima želju za pripadanjem, za time da se njegov glas ne samo čuje, nego i uvaži, za time da ga njegovi najbliži vide i podrže. Ipak, nema svako od nas privilegiju da mu se te želje i ispune.
„Naše porodično stablo štiti dobro seme, njih čuva. Ali trulim jabukama pokažu vrata. Njih se klone, izbegavaju ih, o njima govore šapatom. Njih gurnu s drveta, uprkos tome što slome svaku granu dok padaju.”
Baš zbog ovoga važno je da cenimo „svoje” ljude, one koji su tu za nas i kada smo uspešni, i kada plačemo, i kada izgubimo nešto važno, i kada pobedimo, i kada smo povređeni, i kada smo srećni, jednom rečju onda kada živimo.
Sve trule jabuke – o ženama, kletvama, porodici i (ne)pripadanju
O ovoj knjizi ću verovatno jednom ponovo pisati, jer me je zaista dotakla, a još uvek nisam ni sigurna kako bih sumirala i bacila na papir sve emocije koje je u meni izazvala. Za sada mogu samo da kažem da čitate ovaj roman, da ga poklanjate drugaricama, majkama, koleginicama, sestrama i da ne zaboravite da isto drvo nikada ne rađa iste jabuke, ali da svaka jabuka nađe svoje mesto pod suncem.
Autor: Milica Barać
