Sve naše istine Sve naše istine
Nedavno sam prvi put posle mnogo godina pisala o svom braku i o tome kako se on završio. Iako sam se fokusirala na sebe... Sve naše istine

Nedavno sam prvi put posle mnogo godina pisala o svom braku i o tome kako se on završio. Iako sam se fokusirala na sebe u njemu, iako sam ga jedva pomenula, mog bivšeg muža je on pogodio. „Nije baš tako bilo“ prebacio mi je uvređeno. Očigledno, njegova sećanja na naš zajednički život se razlikuju od mojih.

Dobro je što je tako reagovao. Uveče, dok sam sedela ispred TV-a, mačka mi se uspavala u krilu, srkutala sam čaj i razmišljala – a kako je onda bilo? Da li je moguće da se pogrešno sećam? Ma nisam luda, ponavljala sam, pamtim sve…

I onda mi je sinulo. Svako od nas dvoje ima svoja sećanja, svako svoje uspomene, dobre ili loše. Jedan jedini dan nije isti u mojim i njegovim mislima. Naše istine su drugačije.

Svaki naš doživljaj obojen je našim emocijama, iskustvom i očekivanjima. Crno nije crno, belo nije belo u tuđim očima. I racionalno mogu to da prihvatim ali svesna sam koliko je izazovno iz dana u dan primenjivati to saznjanje.

Teoretski, ako oboje razumemo da se ne razumemo, konflikta ne bi trebalo da bude, zar ne? Ipak, u stvarnosti nije tako. Jer, svako je dobar u sopstvenim očima. To ne znači da je svako dobar po mene ili da ostavlja pozitivan trag u mom životu.

Mogu da razumem da radnica na šalteru ima loš dan. Da je umorna, nervozna i loše plaćena. Ipak, ako se red oduži, a ona se brecne na mene kada je dodatno zamolim za neku uslugu – treba li da joj dozvolim da mi pokvari dan, raspoloženje?

Moj sin je izuzetno svojeglava osoba. Tvrdoglav je, retko je raspoložen da deli sa sestrama i voli da mu se udovolji, bilo da je to izlazak u park ili omiljeni slatkiš. Ima tu malo mojih propusta u vaspitanju, malo i karaktera. Dete je, ima samo šest godina.

Da li ga sve to opravdava? U njegovim očima on ima svo pravo da dođe i promeni kanal na TV-u iako njegova mlađa seka gleda crtani film. Ili da zauzme mesto ispred kompjutera starijoj, koja bi u tom trenutku da radi domaći. Ne može. Učim ga da bude spreman na kompromise, da se dogovara sa svetom oko sebe.

Objašnjavam svojoj deci, uporno ponavljam da sve mogu da dobiju, budu, ostvare. Da nema granica za njihove snove. Istovremeno, nemaju prava da gaze po tuđim. Ne možeš da budeš srećan nauštrb nekog drugog. Ne možeš da izmeniš tuđa uverenja, da ubediš nekog u svoju istinu. Možeš samo da je živiš.

Često se desi da me neprijatno iznenade diskusije na društvenim mrežama. Da me zgroze postupci pojedinih javnih ličnosti ili stavovi ljudi kojima sam okružena. Znam da je dobar čovek, kako može tako nešto da izgovori? – upitam se.

 Može. Jer, kao i ja, smatra da je u pravu. Može jer je njegova istina drugačija od moje. Možda imamo različite Bogove, možda se ne slažemo oko političkih stavova, možda on drugačije posmatra na ovaj ili onaj pojam. Ja, tek sad, u zrelim godinama, učim da je to u redu.

U redu je da imam svoju istinu i da je drugačija od tvoje. U redu je da emotivno reaguješ na to kako sam pisala o tebi. Istovremeno, meni je u redu da, ako želim, stavim svoja osećanja i sećanja na papir. Moja su. Odgovorna sam za svako svoje iskustvo, dobro ili loše, za svaku svoju pobedu i napredak, za svaki svoj korak unazad.

Nikada neću svesno da povredim drugo živo biće. Izbegavam da govorim loše o drugima, pa i i o svom bivšem mužu. Voleli smo i bili zajedno, onda više nismo. Zato neću govoriti loše o njemu ni našoj deci, ni našim zajedničkim prijateljima.

Mogla bih da se zakunem da nema mnogo toga što on može da mi prebaci. Potrudila sam se najbolje što sam mogla. Kao što danas pokušavam da svojoj deci budem dobra majka, kao što se trudim da budem dobra ćerka i dobar prijatelj.

Ko zna, možda ima stvari koje mi ljudi iz moje okoline ne govore. Verovatno me oni doživljavaju mnogo drugačije neko ja sebe. Zahvalna sam im što me puštaju da vodim svoj život kako znam i umem.  Nadam se da razumeju da su mi bitni čak i kada se ne slažemo.

Shvatanje da postoji mnogo nekih Istina, da svako ima svoju a da nijedna nije prava može mnogo da nam pomogne. Da budemo bolji ljudi. Da razumemo. Da ne damo na sebe i svoje istine. Dok god druge ne ugrožavamo njima. Onda treba da se zapitamo šta sa njima, da ih proučimo, preispitamo i menjamo.

Ništa nije zapisano u kamenu, stavovi se menjaju. Ono u šta sam verovala u dvadesetim sada me ostavlja ravnodušnom. Trudim se da ostanem verna sebi i pratim svoje osećaje. Na kraju dana, to je najbolje što mogu da uradim.

Autor: Gordana D. Perić

 

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *