Dok sam pila kafu u omiljenom kafeu, razmišljala sam o njoj. Ženi koju sam zaista volela da sretnem. Možda jer mi je ulivala neku nadu, a možda jer mi je bio dovoljan nečiji iskren osmeh. Radila je u biblioteci, koju sam posećivala barem jednom sedmično i uz njenu pomoć bih dolazila upravo do onih priča koje su mi u tom trenutku trebale. A svaka knjiga je u stvari priča, samo ispričana iz ugla nekog drugog.
Taj dan sam vratila jednu knjigu, koja me rastužila. Pročitala sam je nekako, iako je bila pocepana na određenim stranicama. Rastužilo me to kako se neko samo osmelio da uzme za sebe deo nečega, nešto što mu ne pripada, čime je, osim te knjige, oštetio i sve one koji će posle njega doći po tu priču. Možda im ona sada i neće biti ista, jer dosta je tu iscepkano.
Mojoj dragoj prijateljici sam ukazala na delove koji fale, ali ona se nije rastužila. Uz osmeh mi je rekla da ne treba da me rastužuje nečiji nedostatak, jer sve što meni deluje falično, možda je drugima u stvari potpuno. Tada mi je ukazala i na svoj štap, koji sam i ranije primećivala, ali nisam znala njenu priču. Rodila se sa problemom koji je uticao na njeno kretanje i zbog toga je oduvek morala da ima “pomagača”. Kaže da je s godinama zaista zavolela sebe takvu, iako su se usput ostali „trudili“ da joj skrenu pažnju da ne vredi.
Duboko me ganula njena priča i sama pomisao na devojčicu koja odrasta drugačije i odudara od „normale“. No, njena vedrina i želja da me iznova nadahne su mi promenile percepciju i mišljenje o oštećenoj knjizi. „A crveni šal?“ Pitala sam. „Primetila sam da je i on deo tvog aksesoara. Kakva je njegova priča?“ „Ah, da. Oduvek sam volela crvenu boju, asocira me na ljubav i moju jačinu. A i nekako skreće pažnju na moju veličanstvenost.“ Odvratila je i namignula, a ja sam je oduševljeno pozdravila i otišla sa nekom novom snagom i još širim pogledom.
Autor: Ana Milovanović
