Svako svoju sreću gradi

Dok pijuckam kaficu, u pozadini mi ide neka emisija na jutjubu i čujem kako Vesna Dedić kaže: „Tragedije se dešavaju, sreća se gradi.“ Istina.

Verujem da će se svi složiti da se tragedije jednostavno dese, bez naše volje. Ali ne prihvataju svi to da sreću treba graditi, svojevoljno. Sve dok misle da je ona namenjena samo nekima, žaliće što oni nisu ti. Misliće da se uspeh desi, da se ljubav desi, prijatelji se dese, poslovi… Možda je i istina da se „dese“, ali da bi trajalo, treba negovati.

Nije sreća neko trenutno uzbuđenje, kao kad dobijemo novu igračku. Sreća je stanje koje traje.

Sreću budi zahvalnost, a održava je vera. A srećan čovek nastoji da i kad mu se desi neka tragedija, polako nastavi da gradi sreću. Mislite li da je to lako? Nije!

Ponekad se takve tragedije dese, koje nas potpuno izmeste. Ali, upravo ta odluka da ćemo se boriti i da nećemo odustati, ma koliko bilo teško, polako nas približava sreći. I onda je opet gradimo. Nekad iznova, a nekad nastavimo tamo gde smo stali.

Mislim da je svaki čovek dobio pravo da gradi svoju sreću. I verujem da ona jeste svima dostupna, iako je svako zamišlja na svoj način.

Lepši je život kada, uprkos svemu, tražiš i dalje sreću, nego onaj gde misliš da si je izgubio. A vremenom i ona postane jača i stabilnija. I svaki sledeći put sve lakše do nje dolaziš, jer si već dovoljno puteva do nje sagradio.