Što zaronimo dublje, bliže smo sebi. Skoro sam gledala fenomenalnu seriju, Away, koja govori o ekspediciji na mars. Ne znam da li je na mene veći utisak ostavila sama tematika serije, ili životne priče svakog od učesnika tog neobičnog putovanja.
Što zaronimo dublje, bliže smo sebi
Kako ekspedicija traje 3 godine, zanimljiva mi je bila unutrašnja borba junakinje Eme, vođe tog tima. Do samog polaska, lomila se da li da ide, jer baš tada njena porodica prolazi kroz teške životne momente.
Što zaronimo dublje, bliže smo sebi
Posebno upečatljiva bila mi je rečenica koju Ema na rastanku izgovara svojoj ćerki: „Zapamti, što odem dalje, to sam bliže povratku tebi.“
Sebi sam to malo drugačije prevela. Delovalo mi je da tim rečima ona i sebe teši, budući da ne zna šta je na tom poduhvatu čeka i hoće li se vratiti uopšte. Ali oseća da će otići korak bliže sebi, jer, kao astronaut, živi svoju svrhu.
Što zaronimo dublje, bliže smo sebi
Kada idemo u nešto novo, prirodno je da osećamo nesigurnost i strah. Možda ne poznajemo nikoga ko je tim našim putem prošao, ali to ne znači da je nemoguće.
Sigurno postoje oni koji su našim stazama već hodili, osim ako ne planirate na mars.
Što zaronimo dublje, bliže smo sebi
Verujem da na planu duše nema greške, te da smo uvek na pravim putevima.
Iako nam deluje da nas neke staze vode daleko od svega što poznajemo, one će nas nesumnjivo približiti sebi.
Ne treba nam hrabrost da bismo se usudili, treba nam volja. Hrabrost dolazi kasnije, kada još jednom „preživimo“ i kada na mapi svog uma označimo da je i ovo putovanje za nas „bezbedno“.
Autor: Ana Milovanović
