Nekad jednostavno nemam inspiraciju. Valjda jer sam u manjku sa vremenom za razmišljanje. Drugo, obično više pišem kad me nešto tišti. Najviše iz mene „izlazi“ kad me jako zaboli život.
Papir trpi sve, a i dobar je saborac, jer ti ne zamera.
Ne možemo očekivati da smo uvek u istom raspoloženju. Kad se menjaju prioriteti, menja se i koncept. Nekad jednostavno izabereš da ti pažnja bude na nečemu što možda i nije toliko inspirativno.
Da li bih mogla da napišem knjigu? Što ne bih, mogu to svi koji žele i koji počnu da je pišu. Niti sam počela, niti sada to želim. A nekad hoću. Znam.
Da li pišem svaki dan. Ma ne, odvuku me druge „teme“, ne tako inspirativne za mene, ali trenutno neophodne.
Da li uvek radim ono što volim i želim u tom trenutku? Paa, verujem da nekad hoću. Lakše je verovati, nego se kinjiti jer sad nešto „moraš“. Sa ili bez navodnika, nekad se ipak prvo nešto mora, da bi kasnije bilo i moglo kako hoćemo.
Međutim, sada znam da kada poželim, mogu da sednem i napišem bilo šta. Bez moranja, jer to sam izgleda ja. Ali sam i još mnogo toga. Svi su. Tužno je verovati da smo stvoreni samo za jednu određenu stvar. I da nemamo prostora za druge pravce.
Ne treba ti neka posebna obavezna inspiracija. Radiš i inspirišeš se. Nije li inspirativno? Priznajem da baš i nije, ali je korisno. A uglavnom radimo ono od čega imamo koristi, na neki način. Ne nužno materijalnu, ali znate već o čemu pričam.
Autor: Ana Milovanović
