Sindrom hroničnog umora (SHZ) je onesposobljavajući i kompleksan poremećaj za koji je izražen umor koji se ne smanjuje odmaranjem, koji se povećava fizičkom i mentalnom aktivnošću, uz prisustvo različitih nespecifičnih simptoma. Osobe sa SHZ često funkcionišu na značajno nižem nivou od onog za koji su bili sposobni pre pojave bolesti.
Definisanje simptoma hroničnog umora:
Za sindrom hroničnog umora karakterističan je ekstremni zamor koji:
- traje šest ili više meseci;
- nije rezultat trenutnih napora;
- ne smanjuje se odmaranjem;
- uzrokuje značajnu redukciju dnevnih aktivnosti;
- Pored zamora karakteristično je osam dodatnih simptoma:
- slabljenje sposobnosti pamćenja i/ili koncentracije;
- osetljivo grlo;
- osetljivi limfni čvorovi;
- bol u mišićima;
- bol u zglobovima bez otoka i crvenila;
- glavobolje;
- neokrepljujući san;
- zamori posle aktivnosti koji traju duže od 24 sata
Simptomi sindroma hroničnog umora i njihove posledice mogu biti ozbiljni i onesposobljavajući. Ozbiljnost simptoma varira od pacijenta do pacijenta kao i tokom vremena kod istog pacijenta.
Uz to, kod 20% do 50% pacijenata koji imaju sindrom hroničnog umora prisutni su uobičajeni simptomi:
- bol u stomaku;
- netolerancija alkohola;
- bol u grudnom košu;
- vrtoglavica;
Dijagnoza – da bise dijagnostikovao sindrom hroničnog umora, pacijent mora da zadovolji dva kriterijuma. Izražen hroničan umor koji traje šest meseci ili duže. Istovremeno prisustvo četiri ili više kriterijuma slabljenje sposobnosti pamćenja ili koncentracije, osetljivo grlo, osetljive limfne čvorove, bol u mišićima, bol u zglobovima bez otoka i crvenila, glavobolja.
Slična medicinska stanja
Brojna oboljenja sa sličnim spektrom simptoma:
- fibromialgični sindrom
- mialgični encefalomijalitis
- višestruka senzibilitacija na supstance
- hronična mononukleoza
Uzroci su nepoznati. Dosadašnja istraživanja su se fokusirala na odvojene uloge imunološkog, endokrinog, nervnog sistema.
Treba napomenuti da sindrom hroničnog umora nije prouzrokovan depresijom.
Najčešće se javlja kod ljudi starosne dobi između 40-50 godina. Kod žena četiri puta češće nego kod muškaraca. Ne postoji jedna terapija koja pomaže svim pacijentima sa SHZ. Pošto je uzrok nepoznat tretman mora biti usmeren na smanjenje simptoma i poboljšanje funkcionisanja. To pre svega podrazumeva promenu životnog stila uz medikamentoznu terapiju i pažljivo superviziranu fizikalnu terapiju sa vrlo umerenim pristupom. Tretman je kompleksan i zahteva individualiziran pristup. Stepen oporavka iznosi od 8% do 63%.
Bihejvioralno – kognitivna terapija (BKT) – ima značajnu ulogu za učenje pacijenta kako da se nose sa ovom bolešću i za razvijanje bihejvioralnih obrazaca i strategija za ublažavanje simptoma. Preliminarna istraživanja sugerišu upotrebu BKT u tretmanu SHZ s ciljem pomaganja pacijentima da nauče upravljati svojim aktivnostima, stresom i siptomima. Bihejvioralne tehnike koje se upotrebljavaju su: progresivna mišićna relaksacija (PMR), self-menagment tehnike.
PMR se primenjuje s ciljem učenja pacijenta opuštanju kroz primenu blagih fizikalnih vežbi.
Self-menagment tehnike su: trening samoefikasnosti, trening samoinstrukcija, trening samokontrole. Teorijska postavka samoefikasnosti jeste da je ponašanje određeno očekivanjem. U tretmanu koji je povezan kod sindroma hroničnog umora, očekivanja je bitno jer se odnosi na svrhu tretmana. Zbog toga je potrebno kod pacijenta razviti očekivanje da ishod zavisi od nepoznatih faktora, ali u isto vreme i očekivanje sopstvene efikasnosti u ponašanju (pridržavanju tretmana).
Cilj treninga samoefikasnosti je dvostruk: korišćenjem principa i tehnika koje je razvio Bandura razviti osećaj samoefikasnosti (osećaj pacijenta da će umeti izvesti određena ponašanja koja zahteva tretman), korišćenjem principa tehnika koje je razvio Elis razviti kod pacijenta bezuslovno prihvatanje sebe, koje se zasniva na proceni ličnih osobina i ponašanja, ali ne i globalne lične vrednosti na osnovu tih osobina i ponašanja.
Suštinska bihejvioralna komponenta treninga samoefikasnosti je omogućavanje samostalnog izvođenja aktivnosti uz fiziološku komponentu pozitivnog emocionalnog stanja. Glavni rezultat su zdrava nada i bezuslovno prihvatanje sebe, a oni utiču na formiranje racionalnog očekivanja koje doprinosi nameri (pozitivna motivacija) da se počne i nastavlja sa primenom propisanog tretmana.
Ponašanje je ishod samoinstrukcija, predstavlja teorijsku postavku treninga samoinstrukcija koji se zasniva na principima i tehnikama koje je postavio Majhenbaum. Sastoji se iz tri koraka: osvešćivanje disfunkcionalnih samoinstrukcija („Ne mogu ništa raditi, tako sam umoran“.), traženje alternativnih samoinstrukcija („Umoran si, ali radi koliko možeš ne preko toga!“), izbor najdelotvornijih samoinstrukcija po principu učenja kroz pokušaje i pogreške.
Autor: Lena Marković
