Nije moglo.
Kada uđemo u analizu prošlih događaja, svojih postupaka, razgovora, možemo iznova povrediti sebe. Skloni smo da analiziramo najčešće ono što nas je zabolelo ili kada smo mi druge zaboleli. Ne moramo da mučimo sebe na taj način i da patimo jer nismo tada postupili drugačije. Dovoljno je to što ćemo sledeći put znati bolje i što se menjamo svakog dana.
Da li žalite jer niste uradili „kako treba“? Ili jer niste iskoristili priliku, a više je nemate? Da li se samokažnjavate time što krivite sebe? Stanite. Nemojte. Ne mora na taj način. Istina je uvek jednostavna i kaže: Da je moglo, bilo bi. Nije li malo lakše sada? Nije, znam. Ali će postati vremenom, kao i sve.
Potrebno je samo istrenirati sebe. Pa kada počneš da se pitaš, da se kaješ, da žališ, samo staneš i udahneš. To se ne dešava sada, to je prošlo. Zadržao si sećanje samo u svojoj glavi, ali ne dozvoli da ti kvari trenutke iznova i iznova.
Dugo mi je trebalo da to naučim. Da ne rastužujem sebe što nisam zagrlila dok sam još mogla. Da ne mislim kako se neko osećao tada zbog mene, jer to sada više nije. Ja tako sada ne bih. Nek mi se oprosti što nisam znala bolje. Opraštam i ja sve. Pa koga onda briga? Možda samo nas koji ne možemo da prihvatimo da smo pogrešili i da smo se o nekoga ogrešili? Verujem da u mnogim situacijama ta druga strana nama više ništa i ne zamera, već samo mi sebe silujemo. A ne moramo. Šta je bilo, bilo je, šta će biti, ne znamo. Kakvi ćemo biti možemo da utičemo, a ako opet kiksnemo, ništa strašno, idemo ponovo.
Sve je ionako onako kako treba da bude. Znam, ni meni se ne dopada i da mogu, obrisala bih ovu godinu i sve ružne događaje u njoj. Sve osim mene sada, jer da se svi oni baš takvi nisu izređali, ne bih ni ja naučila ono što sada znam. Ne bih naučila da cenim ono što imam, niti bih bila ono ko jesam. I zato, kada se ponovo zapitam da li je moglo drugačije, znam, nije moglo. I tu prestaju svi moji napadi, sve moje borbe i padaju svi mačevi kojima sam zamahnula na život.
Autor: Ana Milovanović
