SOCIJALIZACIJA DECE I OMLADINE SOCIJALIZACIJA DECE I OMLADINE
Socijalizacija je predstavlja složen proces u kojem se društveno manje zrela deca, u okviru porodice, predškolske ustanove, škole i drugih zajednica društveno osposobljavaju i... SOCIJALIZACIJA DECE I OMLADINE

Socijalizacija je predstavlja složen proces u kojem se društveno manje zrela deca, u okviru porodice, predškolske ustanove, škole i drugih zajednica društveno osposobljavaju i pripremaju za život. Uticaj kulture ima znatan udeo u formiranju osnovnih principa na osnovu kojih će se pojedinac ponašati u društvu.

Kada je pravo vreme započeti socijalizaciju?

Kao što smo rekli, pored vrtića i škole, socijalizacija se odvija i u okviru porodice. Zapravo, ovo je i najodgovornija sredina za kvalitet dečjeg uklapanja u društvo. Roditelji bi trebalo da uvek budu svesni narodne misli „Vaspitanje potiče iz kuće“. Ovde se pored bontona misli upravo na socijalno- društveno osposobljavanje. Od prvog dana dete usvaja modele od roditelja. Ako roditelji ili staratelji burno reaguju na neko dešavanje dete će da upamti te nadražaje i prvom sledećom prilikom u takvoj situaciji isto će reagovati. Ukoliko na neke situacije roditelji ostanu ravnodušni, dete će to shvatiti kao najnormalniju pojavu. Nadam se da je sada malo jasnije zbog čega od kuće i porodice otiče vaspitanje- usvajanje uverenja.

Ako roditelji dete previše štite – ovde mislim na izraz „čuvati dete pod staklenim zvonom“, vrlo je moguće da će dete imati velike poteškoće prilikom uključivanja u društvo. Roditelji iz najbolje namere čine medveđu uslugu i time usporavaju proces socijalizacije.

Ovo ne mora da bude tako. Kao roditelji možemo mnogo toga učiniti za socijalnu inteligenciju svoje dece.

Navešću nekoliko poželjnih i pogodnih primera i situacija:

  • Dozvolimo deci da pogreše – na greškama se uči i stiče se iskustvo. Izgrađuje se sistem vrednosti i uverenja.
  • Pomozimo deci da izgrade svojevrsne sisteme vrednosti i uverenja – navodeći ih na razmišljanje o novonastalim situacijama.
  • Pitajmo ih šta oni misle da bi trebalo da se uradi i zbog čega tako misle.
  • Dozvolimo deci da iskažu svoje mišljenje i ohrabrimo ih i ako je drugačije od mišljenja ostalih.
  • Naučimo ih da saslušaju drugu stranu.
  • Osluškivanje sopstvenih emocija može biti interesantna igra, ali njeno savladavanje je najkorisnije što svoje dete možemo naučiti.
  • Da uvaže tuđe mišljenje isto onoliko koliko bi volela da neko njihove reči poštuje.
  • Važno je da znaju da kažu -NE i -NE ŽELIM, kao i da znaju zašto to ne žele.
  • Osnovna pravila bontona treba, pre svega, sami da pročitamo i usvojimo, a zatim primerom da decu podučimo istim. (Ne možemo vikati na svoje supružnike, a očekivati od deteta da isto ne čini svojim igračkama, kućnim ljubimcima ili drugarima).
  • Ukoliko nešto krene onako kako ne želimo, uvek možemo ispraviti stvar, deca toga uvek treba da budu svesna.

Strah od javnog nastupa

Prema istraživanjima strah od javnog nastupa spada u veću zastupljenost kod ljudi u odnosu na strah od smrti.

Polazak u vrtić, školu, prvi odlazak na rođendan kod drugara iz grupe, kod starije dece priključivanje sportskim timovima, izlazak na binu, na teren, odgovaranje za ocenu, čitanje i prezentovanje pred čitavim odeljenjem, pa i pred celom generacijom, obavljanje telefonskih razgovora, predstavljanje… sve su ovo situacije gde je dete izloženo javnom nastupu. Naš zadatak, kao roditelja, vaspitača, trenera ili učitelja jeste da osnažimo samopouzdanje kod dece. Ono samopouzdanje koje isključuje ego i odbrambene mehanizme.

Pored ovih značajnih situacija koje nisu deo svakodnevnice, u javni nastup ubrajaju se i najneformaliji razgovori. Razgovor sa roditeljima, bakom, dekom, prijateljima, trenerom, nastavnikom, drugarom iz škole, vaspitačem, prodavcem u diskontu, razgovor sa komšijom.

Iz priloženog vidimo da su najjednostavniji razgovori koji su, zapravo, rutinski, deo javnog nastupa, a kako je javni nastup okidač za nelagodan osećaj tako se odrasli, pa i deca povlače pred situacijom i ostaju nedorečeni iz straha da ne urade ili  ne kažu nešto pogrešno.

Ovo nam objašnjava zašto su mala deca stidljiva, tinejdžeri buntovni pred nastavnicima, igrači nervozni pred velikim utakmicama, deci u igraonici potrebni animatori. Potreban je NEKO ko će izigravati ’tampon zonu’, neko ko će biti spona između zone lagodnosti i poznatog i zone nepoznatog i nelagodnog.

Zbog toga je važno da radimo na samopouzdanju dece. Da ih naučimo kritički da misle i da im pokažemo koliko je sloboda govora, zapravo, interesantna i korisna.

Da rezimiramo:

  1. Vaspitanje i socijalizacija potiču od kuće i nastavljaju se u vrtićima, školama, sportskim klubovima, parkovima..
  2. Pravo vreme za socijalizaciju je od prvog dana rođenja, počevši od usvajanja najjednostavnijih oblika komunikacije.
  3. Naveli smo nekoliko poželjnih primera koje svako može primeniti i pogodno uticati na razvoj dečje socijalne- emocionalne inteligencije.
  4. U javni nastup spadaju kako formalna okupljanja tako i najjednostavnija druženja i razgovori svakodnevnice.
  5. Savladavanje straha od javnog nastupa se uči i vežba. Svest o tome olakšava situaciju jer znamo da je to osećanje potpuno normalno. Te iz takve perspektive mnogo lakše i kvalitetnije možemo reagovati kako bismo je pospešili.

Da bismo na svoju decu preneli znanja i socijalno ih osposobili za svet u kojem živimo, prvo treba sami da osvestimo šta je to emocionalna – asocijalna inteligencija, šta je javni nastup i koje sve oblike poznajemo, kako pristupiti javnim nastupima. Potrebno je i to da sami primenimo predloge preventive. Deca će gledajući nas nesvesno i sama početi da usvajaju znanja – deca uče po modelu. Budimo najbolja verzija sebe dok koračamo sa svojom decom.

Autor: Marijana Gavrilović, dipl. vaspitač

 

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *