Nekada davno u jednom savršenom svetu, bajkovitom, nestvarnom, veselom – živeo je jedan isto tako savršen par. Bila je to neka sasvim druga dimenzija. Sve se vrtelo oko ljubavi, odisalo srećom,mirisalo na bezbrižnost…
Savršeni par
Hranio se samo strašću
Udisao mir
Osećao jedino ljubav
Voleo svoju slobodu.
Jednog dana tmurni oblaci su se nadvili nad taj svet. Svim mogućim nepogodama.
Uraganima,
Kišom,
Vatrom,
Snegom,
Olujom.
Borili su se da sruše zidine savršenog sveta i do temelja sravne kulu ljubavi, godinama pažljivo građenu…
U trenutku je sve utihnulo, čula se samo tišina.
Jeziva,
Bolna,
Smrtna tišina…
Devojka se okretala oko sebe tražeći izgubljeni raj – sigurni zagrljaj, topli pogled, poljubac koji leči…
Ali ne, to više nije bio njen svet, njen zagrljaj, to više nisu bile njene ruke, njene usne, to nije bila njena ljubav!
U daljini, kao kroz maglu videla je njega…
U tom trenu zemlja je prestala da se kreće, ptice su se zaustavile u letu, sve što je živo – prestalo je da diše, zvezde su izgubile sjaj, violine su bolno zaškripale, na klavirima su samo crne dirke svirale…
Glavu joj je parala bolna istina – savršeni svet je bio iluzija! Nikada nije postojao!
Idealni čovek bio je laž, obmana, njena fatamorgana dobro skriveni prevarant, đavo sa likom anđela, ubica u ulozi žrtve, divlja zver prerušena u plašljivu srnu…
Sve slabije ga je videla u magli, ali je jasno čula taj jezivi, lažni smeh kojim joj je prkosio odlazeći što dalje birajući novu žrtvu da joj priča bajke,
Servira neistine,
Ljubi je otrovnim usnama,
Guši je grleći je gvozdenim rukama,
Kidajući joj kožu kandžama i
Dajući joj otrove umesto lekova.
Teška srca morala je priznati sebi to da oni nisu bili Romeo i Julija, bili su – Aska i vuk.
Autor: Bojana Krkeljić
