Nikada nisam imala neku naročitu naklonost prema nekom mesecu u godini. Iako mi se čini da su mi neki prilično obeležili život.
Decembar mi nije bio inspirativan ranije, sve dok se u njemu nisam „ponovo rodila“.
Lepo za čuti, zar ne? Ali meni to prethodno „umiranje“ nimalo nije bilo lepo.
Da bismo u životu nešto dobili, obično se očekuje da nešto i damo. Tako se živelo vekovima, razmene su uvek postojale. Ali šta ćemo sa onim prisilnim otimanjem života? I sa svim onim što još uvek nismo spremni da pustimo, a oduzeto nam je? Je l’ verujete i tada da ćete nešto za uzvrat dobiti? Neki veruju, ali su retki. Za to treba ogromna snaga i poverenje u život.
U trenucima kada ljudima ne preostaje ama baš ništa, za šta bi mogli da se uhvate, jer su sve slamke spasa izgubili, obično se okrenu veri. To ne čudi, jer kad ti život dovoljno jako pokaže koliko njime ne upravljaš, tada obično i pustiš tu kontrolu. Pa i poveruješ da možda ipak može drugačije. Da može lakše, da ima nade uprkos bolu. I da nije baš sve izgubljeno, dok još imamo sebe.
A decembar, je l’ on kraj ili novi početak? Sve zavisi odakle se gleda. Za mene je on simbol preporoda. Onog koji zasigurno dolazi, onda kada naučimo da prihvatimo sve neizvesno čime ne možemo upravljati.
Autor: Ana Milovanović
