Sada verujem… Sada verujem…
Iako sam oduvek volela da pišem, iako sam oduvek znala da se izrazim kroz reč, da izrazim emociju i sve ono što osećam, ipak... Sada verujem…

Iako sam oduvek volela da pišem, iako sam oduvek znala da se izrazim kroz reč, da izrazim emociju i sve ono što osećam, ipak je to ostajalo samo u mom dnevniku. Iako mi je drugarica uvek pričala da imam blago zapisano i da ću kad tad izdati neku knjigu, smatrala sam da je to glupo i zašto bih to pobogu ja uradila. Jer ko sam ja da se za tako nešto usudim? Ko su uopšte ti koji pišu, koji su autori mnogobrojnih knjiga, je l to njih Bog više voli, pa je njima dao te mogućnosti, a meni nije? Iza tih pitanja krila se samo velika sumnja i poricanje onoga ko ja jesam i šta volim da radim, šta olako radim i šta, baš zbog te lakoće i spontanosti, ama baš ne vrednujem. Jer sam naučena da samo napor i veliki trud daje uspeh, nikako ono što možeš da radiš i „levom rukom“.

Nekako mi, usled tih spoznaja, sama od sebe dođe i vera da ja to mogu. Da je to što pišem meni vredno i da više ne želim da potiskujem. Jer ako mogu samo da sednem i napišem nešto, tek tako, o bilo čemu, onda itekako tu ima neka caka. Onda itekako tu ima neki sastojak kojim moje biće može da „začini“ i dotakne druge živote.

Dugo mi je trebalo da počnem da pišem javno. Pa sam našla kompromis sa sobom time što sam odlučila da ću pisati anonimno na svojoj stranici. Nisam želela nigde da je reklamiram, pisala sam za svoj gušt i da bih imala tako negde svoj trag. Tako sam došla do pisanja za onlajn magazin i konačno do mog imena u potpisu. Ali i dalje u tajnosti, znali su samo moji najbliži, čak sam i od njih u početku krila.

I znate šta, nemam više razlog da od svog talenta pravim tajnu. Nemam, jer neću biti večno u ovom životu, u nekom narednom sigurno, ali za ovog života hoću da ostavim pisani trag. Hoću da vrednujem ono sa čime sam se rodila, ovako savršeno nesavršena. Savršena svojoj duši, a nesavršena egu koji me dugo ubeđivao da ja ne umem, ne mogu i ne vredim, da ono što volim da radim nikome neće značiti.

Sada verujem da će značiti, možda ne svima, ali sigurno onima koji će shvatiti i razumeti moju nameru. Nikad nisam nešto ni želela da se svidim svima, pa zašto bih i sad. Ionako nas uvek prepoznaju samo oni koji su spremni za to. Kao što i ja prepoznam one za koje sam spremna i iskustva za koja sam sazrela. A sve ostalo samo obiđem, mahnem i produžim dalje. Radujem se unapred svima onima koji će u mojim redovima osetiti, prepoznati i pronaći neki znak pored puta ili barem olakšanje, znajući da nikada i ni u čemu nismo sami.

Autor: Ana Milovanović

  • Neda Vikalo

    November 16, 2020 #1 Author

    Bravo Ana i svaka čast na ovom velikom koraku u ime svih nas koji se pred istim nalazimo👏😇❤️

    Reply

    • ShineM

      November 17, 2020 #2 Author

      Hvala na podršci koju pružate našoj ekipi i hvala što čitate naše tekstove 🙂

      Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *