Sunce prži svaki komad mog tela… Ispred mene su kilometri pustinje, vreo pesak mi se provlači kroz prste i osećam da ću se svakog trenutka srušiti. U rukama su mi sandale i prazna flaša u kojoj već duže vreme nema ni kapi vode. Valjda sam je i dalje nosila nadajući se da će se nekakvom magijom bilo kakva tečnost stvoriti unutra…
Rekla bih da već danima lutam ovim predelima bez početka i kraja, ali sigurno znam da toliko ne bih izdržala bez vode. Dakle, nalazim se u pustinji tačno onoliko vremena koliko čovek može da preživi bez tečnosti. Vreme mi ističe… Posrćem i više nemam snage ni da odignem nogu od zemlje…
Jedan trenutak kasnije i već sam ležala u pesku ne osećajući čak ni njegovu vrelinu od umora. Kosa, mokra od znoja, pala mi je preko očiju i mogla sam da vidim tek onoliko koliko su sunčevi zraci uspevali da prodru kroz guste pramenove i otvore mi vidik.
Poluotvoreni kapci borili su se da ostanu podignuti dok ih je neka sila terala da se spuste, a ruke i noge su se potpuno paralizovale. Prazna flaša ležala je pored mene lagano se topeći i ubijajući u meni i poslednju nadu da će, nekim čudom, postati puna.
Dok se nada gasila i volja za životom me napuštala, iz nekog razloga pomislih na Malog princa, na njegovu ružu i na zmiju… To je nekako uspelo da mi izmami osmeh, ili barem nešto što je bilo najbliže osmehu. Ipak, ovo nije bajka i nema izgleda za srećan kraj, a nemam ni ružu… U mojoj priči jedino je zmija imala realne šanse da se pojavi… Ni to me nije uznemirilo.
Negde između razmišljanja o ovoj bajci za sve generacije i traženju sličnosti sa ovom mojom, nimalo bajkovitom pričom, pružila mi se šansa za hepiend. Na samo par koraka od mene bio je pravi mali raj!
Ogromna fontana bacala je vodu visoko u vazduh, brojna stabla sa gustim krošnjama i prelepim plodovima voća pružala su hlad, a jarko zelena trava mekano tlo koje ne prži stopala. Oči su mi se, odjednom, širom otvorile… Nije mi jasno kako nisam odmah primetila ovo savršenstvo koje se nalazilo ispred mene…
Pomislih kako je to zato što me umor stigao, snaga popustila i nisam ni obratila pažnju na ono što me okružuje. Potrudila sam se da skupim poslednje atome snage i krenem napred. Tamo, u tom vrtu je moja ruža, vidim je kako se sija! Sve vreme me čekala, bila je tu kao da je znala da ću imati snage da dođem do nje.
Uspela sam da se podignem na noge i teškim, ali sigurnim koracima krenula sam ka vrtu. Zvuk vode postajao je sve jasniji, miris drveća i ukus voća mogla sam jasno da osetim… Ruža je blještala sve jače, kao da mi daje podršku i signal da izdržim još samo malo…
Ubrzavala sam korak koliko sam mogla, snaga mi se vraćala… Osećala sam kako lebdim! „Ipak bajke nisu samo za decu“, pomislih. Nisam znala odakle mi odjednom toliko energije, ali nisam želela ni da mislim o tome, bilo je bitno samo stići do vode i do moje ruže – ruže spasa.
Uspela sam! Čim sam zakoračila na zeleno tlo, sve drugo je nestalo. Pustinje više nije bilo, vrelina nije pržila, vazduh nije bio težak. Naprotiv, disala sam punim plućima, prijatan vetar je donosio svežinu i osećala sam samo mir. Ruža mi se prikazala u svom punom svetlu i pravom liku iza kog se krila…
Naravno da sam imala svoju ružu, svi je imaju! Pogledala sam u fontanu i u njoj jasno videla sliku: u njoj se ogledala beskrajna pustinja na kojoj se moglo uočiti samo par stvari – ja kako ležim, pored mene bele sandale, ostaci istopljene flaše i vijugavi tragovi koji prolaze pored mene. Pomislih na zmiju! Na momenat me prošla jeza, ali shvatih da tragovi nisu stigli do mog tela, samo su napravili krug okolo i nestali.
Znala sam, ruža ih je oterala! Pojavila se da me spasi pre nego što je ova otrovna živuljka uspela da mi naudi. Okrenula sam se ka svom spasitelju i zahvalno se nasmejala… Uzvratila mi je. Mali princ mi se nije džaba javio u mislima, hteo je da me podseti na to da uvek postoji izlaz, da postoje i pustinje i oaze; da i život može biti bajka i da posle tuge uvek nastupi sreća. Znala je to moja ruža, moja mudra ruža odavno! Samo me strpljivo čekala i verovala da ću joj doći kada bude vreme i da će se pojaviti onda kada bude bilo najteže.
Autor: Bojana Krkeljić