Apsolutistički zahtevi su iracionalni obrasci mišljenja koje označavamo kao rigidno mišljenje. Ono može biti usmereno na životne okolnosti, druge ljude ili na samog sebe.
Ako primetimo sebe kako se ljutimo na kišu koja je pala baš kada smo sveže isfenirani izašli iz stana, jasno identifikujemo apsolutistički zahtev usmeren na okolnosti. Kada sebe uhvatite u ovakvim iracionalnim očekivanjima ( koji občno sadrže reči: mora, ne sme, treba i sl.), pokušajte da ih zamenite zdravim, fleksibilnim i racionalnim obrascem (koji će sadržati reči: želim, preferiram, voleo bih i sl.). Dakle, umesto „Kako kiša sme da padne baš kad meni smeta?“ pokušajte sa „Više bih voleo da kiša ne pada, ali i ako padne ( jer kiša ima pravo da pada kad joj se pada) neće mi propasti dan“.
Na sličan način možemo prepoznati apsolutističke zahteve usmerene ka drugima. Na primer, besnimo jer je konobar neljubazan. Kako ima pravo da prema nama bude takav? Umesto „To je strašno i neprimereno“ pokušajte sa „Preferiram da se osećam prijatno u komunikaciji sa konobarom, ali neće me ugroziti ako se ne razumemo“.
Možda i najgora vrsta apsolutističkih zahteva su oni usmereni ka sebi – oni vode preko stida i krivice do depresije. Na primer, „Moram da dobijem to priznanje da bih bio cenjen, ako ne budem to uspeo, bilo bi užasno“. Jasno je da što veći broj riginih uspemo da zamenimo fleksibilnim obrazcima, to veću emocionalnu snagu imamo.
Autor: emocionalno.osnazivanje
