Istina. Čista, gola i slobodna. Volim je sada, nisam uvek. Plašila me, dok sam mislila da me povređuje i da njome povređujem druge. Velika je nepravda pripisana njenom veličanstvu.
Ima jedna vežbica, mislim da se zove Sedam nivoa dublje, a sastoji se od toga da postaviš sebi sedam povezanih pitanja. Na primer: Zašto sam sada nervozna? Zato što je pala kiša i pokvarila mi planove. Pa ideš sledeće pitanje: Zašto mi je kiša pokvarila planove? Zato što nemam kišobran. Pa još dalje: Zašto nemam kišobran? Zato što sam glupača koja ne razmišlja…
Uuu, neću dalje, haha. Šalu na stranu, uzela sam kišu kao primer, a poenta je da vam svaki odgovor bude sledeće pitanje i tako da postavite sebi sedam pitanja. Naravno, ne treba sve da bude striktno, već vidite sami kako ćete ih formulisati i šta vam je privuklo pažnju. Za ovaj moj primer, da l’ mi više smeta što mislim da sam glupača ili to što ne razmišljam ili oba.
Eto, zadala sam sad i sebi zadatak, jer sve je igra ako umeš da se igraš…
I znate šta bude odgovor na kraju ove vežbe? Uglavnom to da želite da se osećate bolje, mirnije, prijatnije, da budete srećniji. Ali zato, dok dođete do kraja vežbe, pa i za neku totalno banalnu situaciju koja vas opterećuje, često ispliva svašta iz vaše podsvesti. Kao što je meni sad, a nit’ mi smeta kiša, niti smatram da sam glupa, kad ono međutim. Jer od malena slušamo svašta, pa se tu nađu razne mamine i tatine reči, sestrine, dedine, od učiteljice, ili komšije, nevažno je, ali sve smo to upijali kao sunđeri.
Nije lako, a ni prijatno priznati sebi gde nam je kočnica i šta nas boli, ali je uvek blagotvorno i oslobađajuće. Čak iako podrazumeva da porušiš sve ono što ti više ne služi, a toga se najviše plašimo, naročito ako smo previše sebe uložili. Bilo da je to neki odnos, posao, ili verovanje, istina uvek oslobađa, dok je razočaranje ono što nas boli.
Skroz je ok da postupamo onako kako smo naučili i kako nam je najlakše, ali često to najlakše nije i najbolje za nas. A kako da znamo šta je dobro za nas? Pa, verujem da svako to zna i oseća, samo je pitanje želi li da bude iskren prema sebi. Možda ništa nismo slagali, možda smo samo istinu prećutali. Drugima to i možemo nekako, ali sebi ne treba nikako. Sebi se istina ne ćuti. A kad počneš sebi da je pričaš, lako ćeš kasnije i drugima. Uvek se prvo od sebe polazi.
Autor: Ana Milovanović
