Reći ću ti… Reći ću ti…
Dugo nisam znala kako se slušaju drugi. Čekala sam samo da završe, ne bih li i ja rekla svoje. Nije uvek lako da se... Reći ću ti…

Dugo nisam znala kako se slušaju drugi. Čekala sam samo da završe, ne bih li i ja rekla svoje. Nije uvek lako da se čujemo, uzalud je samo slušati.

Nisam volela te pauze u razgovoru. Samo nek se nešto priča. Smetala mi je tišina. Nekako sam je povezivala sa brigom. Sada je obožavam i najbolje u njoj čujem. Trebalo mi je da se opustim, da smekšam. Da prestanem da brinem, jer uglavnom ono bitno i ne kontrolišem. Naučila sam da, kada ne umem s nečim da se izborim, samo kažem: “Ja ne mogu više, Bože, preuzmi.” I zamislite, uvek preuzme. A ja Mu verujem bezuslovno. I zaista, šta god Mi dao, verujem da On jedini zna zašto, pa i kad mi oduzme, ne hulim.

Jednom sam čula: “Ma, on je ateista, kaže da je Bog za njega mađioničar, da je Bog sve oko nas.” Hm, šteta što su ljudi uspeli da izvrnu sva ta divna religijska učenja, pa ateistima nazivaju one koji su zapravo možda najviše verujući.

Zato volim da pričam sa ljudima o neobičnim temama.

motivacija

Uživam da odudaram od današnje “normalnosti”.

Možda sam gorda? Ili ipak ponizna? Možda ništa nisam razumela? Ili sam u oblacima? A možda sam dozvolila sebi da budem baš sve što od mene zahteva jedan trenutak.

Sada pišem, ne jer sam pametna, već mi je lakše da taj kovitlac misli izbacim iz glave. Posle ću da se šepurim, jer sam naučila da cenim svoj dar. Možda ću se i rasplakati. Meni je to barem lako. Ili ću se smejati koliko sam luckasta. Ali sam sigurna da ću biti svoja. Dugujem to svim onim ženama pre mene koje to nisu ni smele, niti umele.

Šta god radili, kako god se osećali, koga god voleli, samo budite svoji! Komentara će biti uvek, raznih, na svačiji „račun“. A što se mene tiče, plaćam samo svoje.

Autor: Ana Milovanović

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *