Reci barem „hvala“ Reci barem „hvala“
Ako nešto nisam podnosila, to je nepravda. Nebitno da li je učinjena meni ili drugima. Skakala sam i kad treba i kad ne treba,... Reci barem „hvala“

Ako nešto nisam podnosila, to je nepravda. Nebitno da li je učinjena meni ili drugima. Skakala sam i kad treba i kad ne treba, da branim i da se odbranim. Da isteram svoje, jer sam u pravu. I kad bih isterala bila sam baš ponosna, posebno ako sam nekoga odbranila. I tako, dok oslobađaš druge, zarobiš sebe.

Što li mi je to bilo bitno? Da li sam u stvari tako sebi dokazivala da vredim više? Da sam hrabra? Da sam rečita? Znam da mi je namera bila da se drugi osećaju sigurno, ali shvatam i da su to samo bile igrice ega, da mu se više da na važnosti. Jer zašto da drugima unapred oduzmemo moć i mislimo da smo samo mi sposobni da rešimo te neprijatnosti, na koje smo skočili.

Tako se valjda uči i sazreva. Ne žalim što sam bila možda glasnija nego što je trebalo, samo mi je sada jasno da tu nema preteranog herojstva. Jer, nepravda nije u svačijim očima ista i moja istina nije istinitija od njihovih. To moju buntovnu tinejdžerku nije preterano zanimalo, ali je srećom odrasla, pa se sada loži na mir.

Ha, ponos je čudo. Želja za priznanjem je često upakovana u paket dobre namere. Nemojte mi reći da vas bar jednom nije zabolelo što vam drugi nisu rekli „Hvala što si mi pomogao“, jer pobogu, vi ste dali svoje vreme i tako ste dobri, a taj neko je nezahvalan. Usluga za uslugu, trgovina emocijama, nije baš da je neko slavno delo.

Zato, ako još uvek čekate nečije „hvala“ i osećate se oštećeno za još jedan osećaj više vrednosti, recite ga sami sebi. I krenite da budete svoj zaštitnik, drugi će se ovako ili onako snaći i bez vas.

Autor: Ana Milovanović

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *