Uvek postoji neko „ali“. Pročitah negde da sve ono što kažemo pre tog “ali” pada u vodu zbog onog što sledi posle. Ako stvarno pažljivo saslušamo sagovornika, utvrdićemo i istinitost prethodne rečenice. Nije „ali“ džabe suprotan veznik. Da li je to naša potreba da baš uvek kažemo šta mislimo? Naročito ako nam se mišljenja ne poklapaju. Ili možda želja da dokažemo da je naše mišljenje ispravnije? Ili jednostavno hoćemo da ukažemo na činjenicu da novčić ima dva lica i da nije sve tako jednostavno? A često jeste. Naročito kada je razumevanje u pitanju. Ili razumeš ili ne razumeš, tu nema ali.
Dok vapimo da nas drugi razumeju, mi te iste ne razumemo. Ne kažem da nužno treba sve razumeti, niti imamo kapacitet za to, već je caka u tome da li zaista želiš da razumeš. Verujem da i vi lako opravdate one koje volite, umanjujete njihove neprimerene postupke, dok drugima, manje simpatičnim, zamerite i najmanju sitnicu. E, tad nije do toga kome se zamera, nego do vas, pošto ste unapred rešili da osudite.
Desilo vam se verovatno i da promenite mišljenje o nečijem postupku kada čujete njegovu priču. Još ako nađete sličnosti sa svojim životom, pa onda je tek lako za razumeti. Polazeći od primarne potrebe da se zaštitimo od drugih, dešava se da omašimo u proceni. Pa tako, štiteći se, ipak naštetimo samo sebi. Jer naše osuđivanje nas najviše sputava i povređuje.
Srećom, uvek možeš izabrati da razumeš. Iako se ne slažeš sa tuđim odlukama, iako smatraš da nije ispravno, iako ne podržavaš… gledaj da razumeš. Jer ne znaš sve razloge, jer ni tvoji postupci drugima možda nisu smisleni. Isus je rekao: “Ko je bez greha, neka prvi baci kamen.” Evo, ja neću, razumeću.
Autor: Ana Milovanović
