RAJ NA PUSTOM OSTRVU RAJ NA PUSTOM OSTRVU
Laganim korakom Ema je izašla iz aviona i zakoračila na prelepu plažu. Udahnula je punim plućima i osetila miris svega onoga o čemu je... RAJ NA PUSTOM OSTRVU

Laganim korakom Ema je izašla iz aviona i zakoračila na prelepu plažu. Udahnula je punim plućima i osetila miris svega onoga o čemu je nekada maštala. Ovaj prizor videla je hiljadama puta u svojim snovima još dok je bila mala. Svakodnevno je zamišljala ovaj trenutak i iskreno verovala u to da će ga jednog dana i doživeti. Jedino čega se pribojavala bilo je to da će sve ostati samo pusta želja zanesene devojčice…

Bio je ovo pravi „deža vi“, već je toliko puta doživela ovaj momenat, to graciozno izlaženje iz aviona, topao vetar koji joj njiše belu lanenu haljinu dok ona pridržava šešir da ne odleti sa glave… Sandale i torba jarko crvene boje savršeno su joj išle uz boju usana. Avion je ponovo poleteo ostavljajući je samu na ovom pustom ostrvu, a ona mu je mahnula nežnim pokretom ruke, dok su joj crne lokne padale preko očiju.

Sa osmehom na licu krenula je kroz redove palmi i kokosa, slušala zvuke prirode i udisala miris opojnog cveća… Nije mogla da nađe manu ovom mestu, bilo je baš kao u njenoj mašti – savršeno! Probivši se kroz gusto zelenilo, ugledala je najlepši vodopad na svetu i sela je na drveni mostić pored njega dopustivši da je žubor vode opije. Žmurila je i udisala mir i spokoj koji su je okruživali.

Kada je pokupila gotovo svu energiju od izvora, Ema je nastavila preko mosta do kuće koja će ubuduće biti njen dom. I kuća je bila od drveta, ne prevelika, ali sasvim dovoljna za nju. Imala je spavaću i dnevnu sobu, kupatilo, kuhinju, veliku terasu i jednu ogromnu biblioteku, sakrivenu iza ogledala u spavaćoj sobi. Morala je da se uštine kako bi se uverila da ne sanja!

Bilo je prosto neverovatno, ona – devojčica koja je maštala o nemogućem, sada je bila žena koja ima sve o čemu je sanjala. Na pustom ostrvu bile su samo priroda i ona, kućica iz snova i knjige kojih je bilo i više nego dovoljno za čitav život… Nije znala odakle da počne, šta prvo da uradi…

Meseci su prolazili, vreme se menjalo, ali Ema je imala osećaj da se ništa ne menja i da je sve baš onako kako treba da bude. Bila je srećna kao i onog dana kada je prvi put došla ovde, u svoj raj na zemlji. Kada je bilo toplo, sunčala se pored mora i čitala uz umirujuće zvuke talasa, a kada bi poželela hladovinu, sa knjigom u ruci je odlazila da se ušuška u krošnjama pored izvora. Dan bi prošao, a da ona to i ne primeti. Neretko je zaboravljala čak i da jede, knjige su je održavale u životu, bile su joj hrana i za duh i za telo.

Što je više vremena prolazilo, postajala je sve sigurnija u to da zauvek želi da ostane na ovom ostrvu i uživa u prirodi i čitanju. Nije htela da se vrati u svet pun zlobe, zavisti i dosadne tehnologije… Sve to udaljava ljude jedne od drugih, ona nije želela gužvu i stresove – želela je samo mir i tišinu. Želela je da čita, da saznaje što više, da živi u mašti, sigurnosti i snovima.

Znala je još dok je bila mali zaneseni devojčurak da će jednog dana imati svoj svet iz mašte i da će živeti u njemu! Ovde je mogla imati sve što poželi, samo je bilo potrebno da zatvori oči i prepusti se žuboru izvora koji je nosio putevima snova. Ovde je imala i svoj raj, i svoju ljubav i svoj život. I, mada je bila sama na ostrvu, nikako nije bila usamljena! Shvatila je to da su neke stvari precenjene i da su lepše u mašti nego u realnosti. Sada je, po prvi put u životu, mogla da kaže da je zaista srećna i tako je i bilo.

Autor: Bojana Krkeljić

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *