Ogrnuta plaštom burnih istorijskih događaja, Srbija je svojevrsni čuvar tradicionalne kulture. Bogatstvo duhovne i materijalne kulture ogleda se u bitnim segmentima života, kako pojedinaca tako i cele zajednice.
Idući kroz prelepe krajoloke srpskih sela, kao kroz vremeplov vratićemo se u prošlost. Osetićemo vreme u kojem je čovek živeo u skladu sa prirodom, upoznaćemo ljude koji svojim običajima i načinom života čuvaju našu kulturnu baštinu od zaborava. U sklopu seoskih domaćinstava, posebno u selima brdsko – planinskog tipa i danas možemo videti stare tipove kuća od drveta i čatme, vajate, mlekare, ambare i druge ekonomske objkte koji su davno izgubili svoju prvobitnu funkciju ali su i dalje značajni kao spomenici narodnog graditeljstva.
Zadruge
Teški uslovi života i rada na selu uslovili su pojavu zadruga kao proširenih oblika porodice. Zadruge u Srbiji postepeno iščezavaju do Drugog svetskog rata ali su se u nekim krajevima Srbije zadržale prilično dugo. Zadružne porodice su bile bratske ili očinske u zavisnosti od toga, da li je na čelu zadruge otac ili najstariji brat. Ovakve zajednice krvnih srodnika, mogle su imati I preko 60 članova. Poslovi su bili strogo podeljeni na muške i ženske. Žene su tkale, prele, pripremale hranu a muškarci su čuvali stoku, radili na polju, izrađivali oruđe za rad i dr.
Vajat
Veoma važna zgrada u okviru zadružnih domaćinstava, od drvenih talpi , prekrivena biber crepom. Kada se neko od zadrugara oženi, pravi se vajat. To je bio jedini privatni prostor za mlade bračne parove u zadrugama. On se sastoji od samo jedne prostorije u kojoj je krevet, sanduk sa devojačkom spremom i razboj. U vajatu se samo spavalo ali se nije ložila vatra. Vajati u srpskim selima su riznica materijalne kulture, kao čuvari zaboravljenih predmeta nastalih u narodnoj radinosti zadružnih porodica. Tako se možemo upustiti u avanturu da istrživanjem uz dozvolu domaćina, pronađemo u nekom starom napuštenom vajatu preslicu sa etno motivima, razboj, nategu od tikve, đačke torbe od prirodnih materijala „hlebare“ za užinu i „knjižare“ za knjige i druge predmete iz bogate riznice narodne radinosti.
Mlekar
Mlekar je bio najznačajnija ekonomska zgrada u zadružnim domaćinstvima. Njegova funkcija pripremanja i čuvanja mlečnih proizvoda, zahtevala je stroge higijenske uslove u ovom objektu. Iz tog razloga samo jedna žena iz porodice (planinka), imala je pristup mlekaru. Unutrašnjost mlekara čine police na kojima je stajalo drveno posuđe, (karlice, čabrovi, i dr.), koje se koristilo u pripremanju i čuvanju belog mrsa.
Autor: Ivana Đurić, etnolog
