Bliži se još jedno leto i to ne bilo kakvo… Dolazi prvo leto bez tebe! A kako se, uopšte, provodi leto bez tebe, to niko ne zna da mi kaže.
Sunčan dan, ptice cvrkuću, reka miriše, nasmejana lica – sve će biti tu, ali će se osećati da nešto nedostaje. Biće to ogroman nedostatak i za prirodu, a najviše za cveće. Da, cveće će mnogo patiti jer mu niko ne može pružiti toliko ljubavi i pažnje kao što si ti. Za tebe je ono bilo radost i lepota!
Nedostajaćeš poljima naviklim na tvoju pažljivu ruku kojom si ih negovala, kojom si im davala novi život nakon teške zime… Bašta se ne šareni isto bez tebe… ni povrće ni voće ne daju svoje plodove tako rado kada ih pazi tuđa ruka. Kao da pružaju otpor jer ne žele da pristanu ni na šta drugo, novo, manje… A sve mora biti manje od onoga što si im ti pružala.
I tako se prvo najava drugačijeg leta ogleda u prirodi koja ne miriše isto bez tebe, koja ne zna da živi punim plićima bez tebe. U vazduhu se oseća da fališ, a oseća se i među nama, ljudima, koji kao da smo nove osobe bez tebe.
Kao da je svako od nas najlepši deo sebe poklonio tebi i ti si ga odnela sa sobom, pa sad ne znamo kako da se ponašamo ovako potpuno novi sebi i potpuno strani drugima. Ili si ipak te najlepše delove nas samih ti poklanjala nama i sada kada nisi tu, mi ne umemo da ih nađemo? Kao kada se stub sruši i kuća krene da propada, bez ikakvog reda, uzalud pokušavajući da ostane na mestu.
Tako nama, po prvi put ovog leta, fali naš stub života i sreće, naš oslonac koji ne dozvoljava da se raspadnemo na komade. Fali tvoj smeh koji govori da je sve u redu, čak i onda kada baš i nije… Fali savet, prekor, mudrost… Sve fali jer koliko god se trudili, ne možemo da te zamenimo.
Buni se čitava vasiona zbog tvog odlaska, vrište i biljke i životinje za tvojim nežnim rukama, za tvojim gromoglasnim smehom… Vrište i ljudi, neko u sebi, a neko na sav glas jer, bez tebe se leta ne provode. Ti si i leto držala na dlanu, bojila ga u najlepše boje, pevala mu najdivnije pesme prelepim glasom, a sada će i pesme tugovati zaboravljene. Jer, niko drugi ih neće pevušiti i radovati im se kao ti.
Miriše i sveže pečen hleb iz kuhinje i krofne koje onako vruće, prosto teraju vodu na usta… Miriše, ali već po mirisu znam da ih je pravio neko drugi. Već pri prvom zalogaju zastaje knedla u grlu, ne zato što je loše, već zato što nije tvoje. Ne mogu kuhinju nikad da ti uzmu, ona je uvek bila samo tvoja, samo su tvoji hlebovi narastali kao oblaci i samo se tvoje krofne topile u ustima, od slasti. Samo tvoje pite, čorbe i ostale đakonije koje su bile kao začin za svako godišnje doba ovog leta pprvi put neće zamirisati nadaleko.
Prvo leto bez tebe se bliži, a mi već sad ne znamo kako da ga dočekamo i da li da mu se radujemo… A priroda kao da sve razume, neprestano odlaže taj početak toplih dana… daje nam vremena da se pripremimo za prvo potpuno nepoznato leto u našim životima.
Autor: Bojana Krkeljić
