PROPUŠTENA ŠANSA

Baš sam nešto računao ovih dana i kontam: “sve sam šanse prokockao”. I kad poraze saberem ništa mi ne ostane. Neke sam šanse mimoišao, neke preskočio.. One druge sam prevideo ili prespavao. Treće sam isuviše želeo, te ih prevelikom željom i ugušio. Neke sam premalo cenio, nekih se plašio, a neke nemarom oterao.

Uglavnom, ljudi moji, ostadoh golja, potpuni. Uništim sve što dotaknem. Da neki komentator prenosi moje ofanzive, to bi zvučalo recimo ovako: …. čšššššššššš (krčanje zvučnika) Ćelap prima loptu, Ćelap…. Evo prilike za šansuuu… Ništaaaa (uz huk uzdaha razočarane  publike).

Propustio sam šansu da grlim duže i jače. Propustio šansu da razbijam čaše i da se isce(d/l)im plačem. Bolje da slavim, da častim svirače. Propustio šanse da idem do kraja, da kradem od raja. Više da pravim belaja. I nije sad da se tešim – al’ treb’o sam još više da grešim. Da gnjurim u još veće vode, da ištem više slobode! Onako umeren da nemam mere, propustio da se sa krovova derem. I gromoglasnije da se smejem. Da najslađe plodove berem i grehove perem. Na ruke perem.

Dosta me toga zaobišlo. Da strasno ljubim pod zavesom kiše. Da dišem, do pete da dišem. Da volim mokar do kože. Shvatam tu osvetu Bože. Jer, junak Ovakvih romansi skonča u Poslednjoj šansi. (Kafana “Poslednja pansa” prim,aut)
I nju ću propustiti…

Autor: Aleksa Ćelap