Češto se u životu susrećemo sa neugodnim dešavanjima koja vidno utiču na nas.
Zbog toga često imamo osećaj da gubimo svoje tlo pod nogama i da propadamo i mi, i naši ciljevi, naše potrebe, naša nadanja, naši snovi i želje.
Nepomično stojimo i gledamo svoju „propast“ smatrajući da smo nemoćni i da je mi ne možemo zaustaviti.
Proklinjući „loš život“, „surovog i nepravednog Boga“, proklinjući taj „najgori dan“, dan kad smo rođeni. U najgorem slučaju proklinjući i majku koja nas je rodila.
Sve to radimo često nesvesni, u bunilu BOLI I BESA, koji nas savladavaju i kontrolišu naše reakcije. Vrlo često i nismo svesni svojih reakcija, kao da smo ošamućeni, kao da nam je neko stavio prljave naočare na oči.
Tako izgubljeni, smeteni, i umorni, ne pristajemo da sednemo i umirimo naše spoljašnje receptore svesti koji nas remete.
Misleći da nam to neće baš puno pomoći da napustimo tu stresnu situaciju u kojoj se nalazimo.
I to je ono što nam ne koristi, jer loša situacija nestaje onda kada mi prestanemo da joj mentalno i emotimo dajemo povoda da se razvija.
Šta se zapravo događa kada imate osećaj da propadate? Rađate se obnovljeni VI, sa još boljom idejom.
Autor: Milica Đorđević