Prihvataš li sebe kada potamni(š)? Je l’ se sećate kako se u crtaću Petar Pan igra sa svojom senkom? I kako mu sopstvena senka beži, kao da nije njegov odraz? Možda je to zato što on ne želi da odraste?
Prihvataš li sebe kada potamni(š)? Ili taj tamni deo ni ne vidiš kao svoj? Jesmo li svi pomalo Petar Pan?
Senka, kao vizuelni odraz nas, u mraku se ne vidi. Dok su one tamne strane naše ličnosti najaktivnije kad smo u najvećoj tami.
Mislim da je uzaludno ako pokušavamo da pobegnemo od svoje senke. Mi smo sve to zajedno. Noć i dan. Svetlo i tama. Crno i belo. Eva i Lilit. Jedno bez drugog nije potpuno.
Čini mi se da nam je lakše da poričemo taj svoj mračni deo, jer se plašimo šta tamo sve možemo naći. Ali, tek kada i tamo zagrebemo, dolazimo u stanje većeg razumevanja. Tada se polako isključuje onaj deo nas koji bi da sudi drugima, zbog njihovih postupaka, jer zaboga, imamo takvo nešto i u sebi.
Skoro sam slušala intervju i voditelj pita: „Da li postoji nešto što nikad ne bi uradila?“ Odgovor je glasio: „Kako misliš nikad ne bih? Majka sam i ne znam šta bih sve bila u stanju da uradim za svoje dete.“
To što mi nikad ne bi, tako presveti, upravo je ono što naša senka i te kako bi. Sreća, pa mi držimo kormilo.
Naša tamna strana nije tu da bismo mi sve razrušili, već da nam da snagu kada smo previše slabi. To je ona animalna energija u svima nama, koja nas tera da se borimo, da se naljutimo i da ustanemo.
Prihvataš li sebe kada potamni(š)?
Prihvataš li sebe kada potamni(š)? Jer ko prepozna i zaista prihvati i taj deo sebe, ima najveću snagu. Ali ne u smislu da to ispoljava na drugima, to je ipak odraz nemoći. Nego da zna da već ima u sebi sve što mu je potrebno da bi mogao da se nosi sa životnim okolnostima.
Sami odlučujemo kakav ćemo čovek postati. Da li onaj što potiskuje svoju tamu, dok jednog dana ne pukne. Ili onaj koji je pusti da njime vlada. Ili pak, onaj koji je svestan da sve to u sebi ima, ali bira da je za nijansu više onog svetlog koje će isijavati. Ne brinite, uvek imamo izbor. Neko je ipak na sve mislio. Hvala Mu.
Autor: Ana Milovanović
