Prihvatanje i nastavljanje

Prihvatanje i nastavljanje

Danas sam se dobro isplakala.

Naučila sam da pustim te emocije kada naiđu i da ne oklevam da se osećam loše s vremena na vreme.

Iskreno sam uradila odličan posao što se tiče prihvatanja Joaninog stanja i razumevanja celovite slike. Uvidela sam i priznala sve blagoslove koji su došli direktno zbog ove situacije. Znam da sam uradila „odličan posao“ jer se većinu vremena osećam srećno. Ne pitam se više: „Zašto ja, zašto ona, zašto mi?“. Nema više krivice, nema brige o budućnosti, već življenje i uživanje u trenutku.

Ipak, emocionalno stanje nije slika u ramu da zauvek ostane nepromenjena na nekoj polici. Učinila bih loše (za sebe) ako bih tvrdoglavo tvrdila da samo treba da prihvatim i radim na sebi i da budem otvorena za sve maskirane blagoslove. Nikada se više neću osećati „loše“. – To nije moguće, i uopšte nije poenta.

Znate, prihvatanje je dvosmerno:

  • Sa jedne strane, da biste izašli iz početnog šoka što će vaše dete biti suočeno sa psihičkim i fizičkim izazovima, prvi korak je da prihvatite sve kako jeste.
  • Sa druge strane, svaki put kada dođu negativne emocije, prihvatite ih. Ne postoji magična prašina koja će vas činiti raspoloženim i ohrabrenim zauvek. 

 

Morate priznati sebi ponekad da se osećate loše. To nije tako redak paradoks. Ako se osećate loše, dobro se isplačite, zagrlite svoju tugu, ne terajte je. Osetićete olakšanje i ubrzo ćete se ponovo osećati uravnoteženo.

Celo to stanje „plakanje/loše se osećam“ ponekad nam se čini pogrešnim, jer se posle osećamo još gore. Ovo se dešava zato što ne dozvoljavamo sebi da se osećamo loše. Mislimo da je to neuspeh, da smo slabi, nedovoljno dobri. Vidi, ne možemo ni jedan ceo dan, a da ne zaplačemo! Grizeći sebe svom tom negativnošću koju samo naš um stvara, (niko drugi zapravo ne misli sve ovo o nama) čini da se osećamo još gore, pa čak i ogorčeno ponekad.

Ne samo da treba da naučimo kako da budemo srećni, već i kako da budemo tužni.

Reći ću vam zašto sam plakala danas.

Joana i ja smo bile same u našoj dnevnoj sobi i gledale smo crtani na TV-u. Ona je sedela u svojim kolicima i zakašljala se. Ustala sam da joj pomognem i odlučila da je inhaliram. Postupak je da se u šolju inhalatora stavi malo prokuvane vode, da se 4-5 minuta drži ispred njenog lica kako bi para došla do bronhija. Dok sam stavljala to ispred nje, uzela sam njene ruke i stavila ih na inhalator tako da je izgledalo kao da ga držimo zajedno. Na trenutak sam pomislila da može da ga drži sama, i sklonila sam ruke, ali su njene ruke jednostavno pale jer nema tonus mišića.

To je bio okidač. Uhvatila sam prvu misao pre cunamija (ok, malo preterujem, nije baš bila bura emocija). Bilo je to:

„Ona čak ne može ni da drži…“ i zaplakala sam.

Dozvolila sam sebi da neko vreme boravim u tom samosažaljenju jer znam da se emocionalno stanje može promeniti. Znam da moje telo treba da reaguje kako treba jer znam da će se pogoršati ako počnem da se ljutim na sebe i pretvaram se da sam robot. Plakala sam možda 2-3 minuta, još uvek držeći inhalator ispred njenog lica, i bila sam svesna da sve više i više osećam fizički olakšanje.

Na kraju sam situaciju doživela prilično komičnom jer, evo, meni je žao što ne može da koristi ruke, a eto nje, potpuno nesvesne moje tuge, sedi sva slatka sa svojim bucmastim obrazima i uživa u „Moani“ i oseća se potpuno smireno uživajući u trenutku.

Malo sam se nasmejala kada sam zamislila kako ću da kažem svojoj najboljoj prijateljici ovo preko telefona.

Poenta je da sam, za razliku od prošlosti, kada bi me ova negativna osećanja dovela u veoma loše stanje, sada uspela da se brzo vratim u ravnotežu. Zato što sam pre dve godine odlučila da ću preuzeti odgovornost za to kako se osećam i da ću dozvoliti sebi da osećam sve u ovom trenutku. Ne bežim od tuge i suza, već dajem sebi dozvolu za njih.

Tako da se nisam borila sa mišlju: „Ona čak ne može ni da drži…“ i pustila sam da moja emocionalna reakcija na tu misao izađe na videlo. Ubrzo sam dozvolila sebi da vidim da sam ja ta koja izaziva patnju pod pretpostavkom da je i ona jednako frustrirana zbog svojih invaliditeta kao i ja. Ona uopšte nije bila frustrirana. Samo je uživala u crtanom filmu i izgledala potpuno zadovoljno.

Sada se ponovo osećam srećno i lagano, i taj osećaj traje satima, što je mnogo duže od 3-minutnog plača. Sada joj priznajem na mestu na kom se ona nalazi. Uživam u tome što je pored mene i što provodimo lepo nedeljno popodne zajedno. Uživam što mogu da je zagrlim, poljubim i osetim njenu energiju. Cenim njenu volju da živi i uzdigne se iznad mnogih zdravstvenih izazova u poslednjih nekoliko godina.

Cenim njenu sposobnost da se ne suprotstavlja i uživa u životu iz svoje perspektive.

Volim je i veoma sam ponosna na nju.

Prihvatanje i nastavljanje

Autor: Maya Stoychevski, Life coach and coach for special parents

Preuzeto sa: mayastoychevski.com

Tekst: Acceptance and Continuing

 

 

OSTAVI ODGOVOR

Upišite svoj komentar!
Please enter your name here

Najnovije objave

Podeli članak:

spot_imgspot_img

Najnovije objave

Možda će ti se dopasti
Sličan sadržaj

Kako da se vaš restoran izdvoji od konkurencije?

Kako da se vaš restoran izdvoji od konkurencije? U...

Aromatični sočni marokanski kolač

Aromatični sočni marokanski kolač. Od griza, obilato preliven slatkim...

Napredak kroz dobrobit: Kako podržati mentalno zdravlje na radnom mestu?

Napredak kroz dobrobit: Kako podržati mentalno zdravlje na radnom...

Koja oprema vam je potrebna za pružanje usluga pedikira?

Koja oprema vam je potrebna za pružanje usluga pedikira?...