ZAPIS
Zanimljivo je da se u nekim selima Srbije mogu videti stari hrastovi, lipe, i drugo drveće na čijim stablima je urezan krst. Takvo drvo zove se zapis i ima centralnu ulogu u obredima vezanim za litije u okviru seoskih slava. Drvo postaje „zapis“ činom osveštenja, pri čemu se u njegovu koru urezuje, odnosno obnavlja već postojeći trag urezanog krsta.
Zapis je sveto drvo i ne sme se poseći niti oskrnaviti na bilo koji način. Glavni deo ceremonije podrazumeva litiju koju predvodi sveštenik. Svečana povorka obilazi atar sela i zaustavlja se kod zapisa, gde sveštenik čita molitve. Na zapisu se obnovi urezani krst i drvo se okadi. U toku ceremonije održava se bogosluženje, lomi se kolač a nakon toga se priprema svečani ručak za učesnike litije i goste. Seoske slave su najčešće u periodu od Uskrsa do Petrovdana. Na Spasovdan u nekim selima zapadne Srbije, pravi se krst od leskovog drveta i stavlja na sve useve. Zapisi su ranije bili uobičajeni u selima u kojima nije bilo crkve. Ovaj običaj je prisustvom sveštenika hristijanizovan, mada vuče korene iz starih slovenskih kultova obožavanja drveća.
IGLARI
U nekim krajevima Srbije uz brojne običaje vezane za svadbe i venčanja, praktikuju se i iglari. Iglari dolaze nakon venčanja, kada mladenci dođu u novi dom. To su mladići i devojke, obično mladine sestre i braća. Oni nose korpu od pruća u kojoj se nalazi raznobojno pletivo u koje su udenute igle, započeti rad obično dečije čarapice, pogača i ogledalo. Dok prelaze prag i donesu do mlade pletivo, ne smeju progovoriti ni jednu jedinu reč. Ostali gosti sa mladoženjine strane ih zadirkuju pitanjima i šalama, kako bi ih naveli da progovore. Kada stignu do sobe u kojoj je mlada, bacaju joj korpu u krilo i valja se da se pletivo prospe. Mlada kupi pletivo i vraća ga u korpu a onda uzima započeti ručni rad kako bi ga nastavila. Sve dok ona ne započne pletenje, iglari moraju da ćute. Ćutanje je tajanstveno obavljanje neke magijske radnje.
Ovo je izuzetno stari običaj koji se u fragmentima održao u nekim delovima Srbije. S obzirom na predmete koje donose iglari, ovom radnjom nastojali su da obezbede na prvom mestu plodnost, (dečiji komad odeće), blagonaklonost predaka, (pogača) i zaštitu od uroka, (ogledalo). Ovaj neobični ritual je svojevrsni obred prelaza kojim se simbolično obeležava početak novog života.
KAPARA PRED PROSIDBU
Nekada se po pričanju starih davala kapara pred prosidbu. Tako je jedna devojka izbegla udaju za mladića kojeg nije volela. Po njenoj priči roditelji su hteli da je udaju za jednog komšiju a ona je volela drugog mladića. Da ne bi otvoreno odbila nepoželjnog mladoženju dala mu je (kaparu), što bi se danas reklo u žargonu „sigurica“, nešto od svoje odeće umotano u peškir. Lukavo devojče zatraži od momka obećanje da njeni roditelji to nikako ne smeju saznati inače ništa od svadbe. Zaljubljeni mladić nije izdržao već isto veče dođe sa svojima u proševinu. Pod izgovorom da ne drži datu reč devojka je uz dobar argument odbila udaju. Nekoliko meseci kasnije udala se za voljenog.
Autor: Ivana Đurić, etnolog
