Malo ko na ovoj planeti ume da priča priče tako dobro kao moj deda. Sećam se, tih dana, kada još nisam bila ni svesna sveta oko sebe, ni svog postojanja – svakodnevno sam iščekivala vreme za novu priču. A te priče bile su uvek inspirativne, zanimljive i smešne…
Sada, toliko godina kasnije, kada bi čovek pomislio da sam ih i zaboravila i da se bavim „ozbiljnijim“ temama – meni one ipak često naviru u sećanje. Naročito jedna, nekada tako omiljena detetu koje sam bila.
Ta priča govorila je o siromašnoj deci koja su svakodnevno, krišom, odlazila u šumu i nosila malo hleba i mleka mečićima koji su bili sami sve dok ne padne mrak jer im je majka bila u lovu. I ta njihova majka, mečka, volela je ovu dečicu jer su pomagala njenoj deci i jer je videla da su dobronamerni i neiskvareni.
Sa druge strane, kada je otkrio gde njegova deca svakog dana idu, njihov otac je uzeo pušku i otišao da ubije mečku. Spletom raznih okolnosti, priča se ipak završila srećno za sve i tada je delovala kao samo još jedna zanimljiva pričica sa smešnim krajem.
Ipak, sada o njoj razmišljam kao o nepogrešivoj slici današnjice. O slici ljudi koji se mrze i ubijaju, koji love iz zabave, koji ruše domove jedni drugima dok i sami jedva održavaju svoj dom.
Retko ko je spreman na to da, poput ove mečke iz priče, pređe preko predrasuda, zagleda se u nečiju dušu i zavoli čoveka isključivo zbog toga što on jeste. Retko ko će danas ostaviti po strani nečiju veroispovest, boju kože, drugačija interesovanja… I obično to tako biva, uvek oni „lošiji“ očekuju da svi budu kao oni i smeta im nečija dobrota, smeta im ljubav, smeta im sreća.
Zato bi nekada zaista trebalo da više budemo poput životinja i poput dece koji ne razmišljaju samo o onom najgorem što bi se moglo desiti, ne traže svemu manu, već vide radost i ljubav u svakom biću i u svakom trenutku.
Autor: Bojana Krkeljić
