Pre(d)videla sam
Sećam se priče o ženi koja je mom dedi „predvidela“ život. Kažu da im je bilo smešno šta je pričala, ali da se posle uglavnom to dogodilo. Nije da ne verujem da ima „vidovitih“ ljudi, ali ima malo i do toga kako biramo…
Kakav bi to život bio, ako bismo o njemu sve unapred znali? Da l’ bismo se više nadali, ili više strepeli?
Ako bismo znali kad nas očekuje sreća, izgubili bismo draž čežnje i onog radosnog iščekivanja. A ako bismo predvideli bol, ne bi nas manje bolelo kad se desi. Pa što da nas onda boli i unapred?
Ne želim da verujem u prognoze bilo čije. A nije da nisam slušala ranije. Bilo mi je zanimljivo da prevrnem šolju, a jedna mi je čak gledala i u karte. Sve dok mi nije rekla nešto što me prestravilo, pa sam posle danima razmišljala o tome i brinula. A nije se desilo. Od tada više ne verujem u te gluposti. Samo u onu: Biće ti po veri tvojoj. Tačnije, po veri da onaj koji nas je stvorio zna kako je najbolje za nas.
Mi se ionako rodimo da ne znamo ništa. Pa, kako nas život navede, tako i naučimo. I kako ta iskustva doživimo, tako posle i prepričavamo.
Svako je za sebe u pravu, jer mu i bude po veri njegovoj. A nama po veri našoj.
Jedno je sigurno, sami biramo kakva će nam ta vera biti i hoće li nam služiti.
Ne možemo izbeći onu manje lepu stranu života. Ali ako se trudimo da ipak hvatamo sve ono lepo, onda ćemo, čak i kada postane teško, verovati da će i to proći. I da će opet postati lepo.
Umesto da predviđaš, trudi se da više uživaš. Jer možda, dok uzalud strepiš, pored tebe prolazi nešto što bi te radovalo. A prolazi sve. I prolazimo mi, da l’ zabrinuti, il’ verujući, na nama je.
Pre(d)videla sam
Autor: Ana Milovanović
