Pravo na radost
Odrasteš sa onom: „Ne smej se toliko, plakaćeš“, pa se onda pitaš što se danas ne smeješ…
Tek što dođeš na svet, iskreno srećan, krene ono: nemoj to, ne valja tako, ne može ovako, ne smeš to, pazi tamo… I ti im poveruješ. Nekad što želiš, nekad što moraš. Poveruješ da ne smeš, da ne treba, da ne možeš… I tako se postepeno, neprimetno, odsečeš od one iskričave radosti u sebi. Jer, to je valjda put da te prihvate, tako treba, misliš. Više se i ne smeješ, dok ti ne klimnu da možeš.
Polako, ali sigurno, zaboravio si svoju lakoću. Zarad težine, koju je masa za tebe izabrala.
Sećam se, pre nekoliko godina, kako je jedna malecka u pošti grlila ljude. U onoj gužvi, uspela sam da je ugledam, tek je prohodala, imala je loknice i kikotala se. Prilazila je redom, a nasmejana lica su joj uzvraćala, savijajući se da je zagrle. Odjednom, umesto nervoze čekanja u redu, bilo je toliko radosti. Zarazne, dečije radosti.
Ako traćiš život, vreme traći tebe. A ako bi se svet gledao drugim očima, sigurno bi bio za nijansu lakši i onoliko lepši.
Kažete li mi da vam je život tužan, pokazaću vam na one kojima bi mogao da bude i tužniji, ali su oni, eto, odabrali da se smeju. Mislite li da su hrabriji i jači? Biće da su samo malo „pametniji“. Ili možda luđi. Jer za radost ti i ne treba neka hrabrost, već odluka. Odluka da ćeš uprkos svemu, a zbog sebe, ipak nastaviti da loviš one „sitne“ radosti. I one lepe trenutke, koji razlažu tugu, teraju brigu, a melem su za dušu. Samo toliko, bitnija odluka vam za radost ne treba.
Pravo na radost
Autor: Ana Milovanović
