U ovom tekstu pozabaviću se novogovorom, tačnije urbanim prihvaćenim slengom i njegovim nepravilnostima. Dotaćiću se nekih fraza, sintagmi i poštapalica koje su meni zapale za uho i za koje znam da su nepravilne, ali opet mi zvuče logično, jer su toliko puta čuvene i izgovorene, pa su se nekako odomaćile. Da počnemo:
„Čak štaviše„- ove dve reči su kao spojeni sudovi, pa iako onaj ko ih izgovara, odmah nekon što ih izusti skonta da je rekao pogrešno, mahinalno mu je opet izleteno u žaru nekon objašnjavanja, jer jednostavno je teško razdvojiti ovu slepljenu konstrukciju.
Nakon više puta tako spontano ponovljene greške, čovek se sam osvesti da je pravi ili mu neko ukaže na to, pa onda unapred vodi računa svaki sledeći put kad hoće da je kaže, pa zastane u priči ne bi li upotrebio ispravan termin. Pa je onda sav ponosan na to malo naučeno pravilo, što mu, jelte daje za pravo da pametuje i samodovoljno izgovara: „Obzirom na sve okolnosti…“, ne znajući da samo ispada još smešnijii, jer je pravilno ipak „S obzirom„.
S obzirom na hvatanje grešaka, ispravljanje i ponavljanje istih stigli smo do još jednog primera sličnog prvom, koji se najčešće može čuti u urbanim četvrtima i uličnim getima – a to je spojnica „kao šatro“ ili „kao fol“. To se kaže kad nešto nije zapravo, nego kobajagi, a takođe baš kao i prvi primer pleonazam, pošto te dve reči znače isto, ali kao da je neophodno da jedna dopuni drugu da bi se zacementiralo i da bi bilo jasnije šta se htelo reći.
Četvrta na redu je poštapalica „ništa“, koja se najčešće izgovara u sledećim situacijama: „Kojim sve putevima možemo stići do tamo“? -„Pa, možemo prečicom, možemo normalno autobusom preko mosta, a možemo i dole auto-putem“. Ništa, aj ovako ćemo… To „Ništa“ na početku rečenice, šta znači? – Ništa. Nema smislenu funkciju u toj rečenici, jer prvo negira sve pobrojane opcije, a naposletku se ipak odluči za jednu. To je samo poštapalica kojom se korisnik poštapa dok ne premosti i ne smisli rešenje. Jezik je tu brži od pameti, jer on kreće da govori da bi komunikacija tekla, a nije još smislio šta želi da kaže. Isto je i sa odgovorom sagovornika u ovom primeru koji započinje takođe poštapalicom „Pa“ koja se koristi u milionom različitih situacija, a zapravo ničemu ne služi osim da se nekako započne rečenica. Čuvene su ona otvaranja sportista prilikom intervjua, kad na svako pitanje kreću sa „Pa dobro“, a onda nastave dalje da pričaju. Primer: „Utakmica je bila fenomenalna i dinamična, ali ipak se videlo da imate inicijativu i da ste zasluženo favorizovani?“ – „Pa dobro, mislim da stvarno jesmo bili bolji rival…“
Još jedna poštapalica mnogo puta čuvena je „da kažem“. Ali ona se ovoga puta ne izgovara na početku rečenice, nego na kraju izgovorene rečenice i zaokružene iskazane misli, i kao predah za dalji tok priče, a isto tako bez ikakvog smisla. Jer se „da kažem“ izgovara nakon što si već kaz’o. Tu konstrukciju najčešće izgovaraju oni koji nisu sigurni baš o čemu se radi, ili oni koji nešto kriju, lažu, ili čak sami ne veruju u to što govore.
I poslednji primer savremenih rogobatnosti u svakodnevnom govoru takođe je rečenica koja počinje sa „Znači“ a završava se sa „Razumeš „. I to je potpuno kontradiktorno. Pošto to „znači“ treba da zvuči kao tvrdnja, da je nešto tako i nikako drugačije,što odiše sigurnošću i samouverenošću, a pitalicom „Razumeš?“ se u dijalogu gotovo na kraju svake izgovorene rečenice traži neki vid potvrde od sagovornika. Kao da sami ne verujemo u tu tvrdnju, pa tražimo razumevanje od drugih. Ili se plašimo da nismo dovoljno dobro objasnili. I to se izgovara često nesvesno, mahinalno izleti, ali poenta je ta. Imao sam jednog komšiju kome je to bila uzrečica, pa su ga svi zvali Steva Razumeš Ti. A jedna poznanica je tol’ko često izgovarala to „razumeš“, da je počela da nervira drugaricu, koja je rešila da joj iskoreni tu lošu naviku. Pa je na svako njeno „razumeš“, promtno odgovarala sa „Razumem“, što je nakon nekoliko ponovljenih replika stvarno delovalo otrežnjuće, pa eksperiment uspeo. Tek tako je shvatila koliko često koristi tu reč i onda ju je postepeno izbacila iz upotrebe.
Ukoliko vi imate neku glupu uzrečicu koje želite da se otarasite, ili vas neki drug nervira sa besomučnim ponavljanjem bespotrebnih fraza. Ili, ako ste samo čuli neke konstrukcije i sintagme koje vam paraju uši slobodno pišite u komentarimna. Ovo je jako zanimljiva tema pošto je govor živa stvar, ima puno modernih izraza, lokalizama, tuđica, pa sam ubeđen da postoji milion primera, koji bi pomogli da ovaj tekst izlazi u nastavcima. 🙂
Autor: Aleksa Ćelap
