Oduvek sam volela poklone. I oduvek poklanjam. Draže mi je bilo kada mi neko nešto kupi, nego kada dobijem novac, jer nisam volela sebi tako da kupujem. Ima neku posebnu draž kad baš tebi neko nešto izabere, kad znaš da je od srca i kad te neko toliko poznaje, pa zna šta voliš.
Mislim da samo kada daješ, možeš i da dobiješ. Nikada me nije brinulo ako mi nešto fali, jer je baš to umelo na magičan način da mi se dodeli. I kako sam postajala sve neopterećenija materijalnim, tako mi je baš sve to dolazilo.
Divno je kad neko sluša naše želje i ispunjava ih kroz sitnice, koje su sve, osim sitne. Ranije na to nisam obraćala pažnju. Dok nisam postala svesna koliko i sama radosti uložim kada želim nekoga da iznenadim. Ne umem nekad ni da se zaustavim, naročito kad su dečica u pitanju. Jer to iskreno oduševljenje samo deca mogu da nam pruže. Kao i svi oni koji neguju dete u sebi.
Godinama unazad nemam želje materijalnog tipa. Oni koji me znaju, znaju i da je knjiga uvek idealan poklon za mene. Ali, moram priznati da me razneži kada shvatim da je neko pomno pratio šta volim i šta mi možda treba, pa mi baš to pokloni. U slučajnosti ne verujem, ta opcija otpada.
Kako je stigao moj mesec i bliži mi se rođendan, razmišljala sam šta mi treba. Otežava mi činjenica da sve više volim minimalizam i ne gomilam ništa. Hm, jesam li to lažno skromna? Pa, mislim da nisam, nemam neku potrebu ni da budem i ne smatram da je skromnost neka posebna vrlina. Naprotiv, može jako da nas sabotira i natera da odbijamo lepe prilike pod parolom „nisam toga vredan“. Nego eto, valjda sam došla u životni period kad mi ne treba ništa, ako nemam mir. Tu su i ljubav, sreća, puno smeha… Ali, miiir… On mi je preduslov za sve ostale životne radosti. I imam ga sada, ali neću se buniti za još. Od takvog viška glava nikad ne boli.
Autor: Ana Milovanović
